Dok je pažnju medija privlačio svojim bombastičnim izjavama protiv Izraela i, najpre, protiv izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je potpisao odluku turskog parlamenta o saglasnosti za prijem Švedske
Ispod debelog sloja državne propagande i agresivne političke retorike usmerene ka svojoj biračkoj bazi i sve ambicioznijim političarima unutar već dve decenije vladajuće Partije pravde i napretka koju predvodi, Tajip Erdogan i njegovi najbliži saradnici vode mnogo suptilniju politiku, ponekad otvoreno šireći svoj uticaj i izvan Turske, a ponekad se oslanjajući na diplomatiju punu ustupaka, drastično drugačijeg pravca od javno proklamovanih parola.
Prethodne tri nedelje bile su najbolji pokazatelj ovog osnovnog principa delovanja turskog predsednika, koga se on dosledno pridržava od dolaska na vlast u Turskoj pre gotovo dvadeset i dve godine. Dok je pažnju medija privlačio svojim bombastičnim izjavama protiv Izraela i, najpre, protiv izraelskog premijera Benjamina Netanjahua koga je upoređivao sa Hitlerom, Erdogan je potpisao odluku turskog parlamenta o saglasnosti za prijem Švedske u NATO alijansu, sklopio sveobuhvatni vojni savez sa Prištinom, kojim je kvazidržava Kosovo praktično potpala pod bezbednosno pokroviteljstvo Turske i konačno dobio pozitivnu odluku iz Vašingtona o prodaji F-16 aviona, nakon mnogo godina pregovaranja i uprkos i dalje važećim američkim sankcijama kojima se zabranjuje prodaja naprednog naoružanja Erdoganovoj Turskoj zbog kupovine ruskog raketnog sistema S-400. I nimalo beznačajno, uporedo sa diplomatskim “mirom” sa Vašingtonom, Tajip Erdogan se okrenuo širenju svog neposrednog uticaja u Evropi, odnosno u zemlji koja ima najviše državljana-glasača turskog porekla: Nemačkoj.
Glasovi Turaka u Nemačkoj
Od odlaska Angele Merkel, Tajip Erdogan, kao i njemu slične evropske autokrate, imaju problematičan odnos sa postmerkelovskom Nemačkom, koja nije više spremna da toleriše njihovu unutrašnju antidemokratsku politiku zarad imaginarnog mira unutar šire evropske porodice. Posebno lično uvredljiv za Erdogana bio je nastup nemačke ministarke spoljnjih poslova Analene Berbok koja je u Ankari otvoreno kritikovala sve nedemokratske poteze turskog predsednika i naročito desetine hiljada političkih progona u poslednjih sedam godina, nakon neuspelog puča u julu 2016. godine. Kao protivudar i inače naizgled nestabilnoj nemačkoj vladi, Tajip Erdogan je organizovao osnivanje podružnice svoje partije u Nemačkoj. Demokratski savez za različitost i osvešćivanje, kako je ova partija u Nemačkoj nazvana, ima ambiciju da privuče dva i po miliona turskih birača na predstojećim izborima u junu za Evropski parlament, očekujući da će možda još toliko nemačkih građana turskog porekla imati pravo glasa na tim izborima nakon što se u aprilu u Nemačkoj promeni zakon o državljanstvu. Time bi Tajip Erdogan i njegova partija imali neposredan uticaj ne samo u nemačkoj unutrašnjoj politici, već i u samom Evropskom parlamentu. S obzirom na to da su četiri već istaknuta kandidata za evropske izbore svi odreda blisko povezani sa Erdoganom, njegovom partijom i turskom tajnom službom, a da su jednog od njih nemačke službe bezbednosti čak javno označile kao pristalicu Hamasa i drugih islamističkih terorističkih organizacija, jasno je kakav bi taj uticaj unutar nemačke i evropske političke scene zapravo bio.
Reakcija svih nemačkih stranaka, kao i brojnih turskih političkih izbeglica od Erdoganovog progona bila je brza i oštra, ali je time samo potvrđen uspeh ovog političkog trika, ili probnog balona turskog predsednika, koji je time skrenuo pažnju sa svojih osnovnih pravaca delovanja. Dok su se u Nemačkoj ođednom osetili ugroženi Erdoganovim direktnim uplitanjem u unutrašnju politiku ove države, u Ankari je puna tri dana boravila pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland. Njena poruka bila je sasvim drugačija. Dok je “loš” Erdogan kao bauk plašio nemačku političku elitu, dotle je “dobri” Erdogan, koji je oberučke prihvatio Švedsku u NATO savez, kome Turska pripada još od 1952. godine, dobio samo pohvale i poruke ohrabrenja iz Vašingtona.
Uslov za F-16
Tokom sastanaka sa brojnim turskim zvaničnicima, a najpre sa faktički drugim čovekom Erdoganove Turske, ministrom spoljnih poslova Hakanom Fidanom, Viktorija Nuland je imala samo optimističke reči o saradnji sa Turskom, pazeći da ni na koji način ne aludira na Erdoganovu svesrdnu podršku Hamasu, koji u Turskoj ima i svoje javne ispostave, niti na gotovo svakodnevne antiizraelske izjave turskog predsednika. Poruka koju je pomoćnica američkog državnog sekretara donela iz Vašingtona bila je usmerena na odluku da se konačno dozvoli prodaja F-16 lovaca Turskoj, ali se ona nije na tome zaustavila. Kao podsticaj za dalje “dobro” delovanje i ponašanje Tajipa Erdogana, Nuland je izjavila upravo ono što je turski predsednik već dugo čekao da čuje: da se Turska brzo i lako može vratiti u višebilionski program razvoja i proizvodnje najnovijih i najnaprednijih borbenih aviona F-35 ukoliko napusti ruski raketni sistem S-400, zbog koga je iz ovog profitabilnog programa i bila isključena pre šest godina. Time je faktički potvrđeno da su Tajip Erdogan i Hakan Fidan takvu odluku već doneli, ali se ona zasigurno neće javno objaviti niti će bilo koji turski zvaničnik takvu odluku ikada priznati, potvrđujući značaj tajne politike i diplomatije kao osnovnog principa delovanja – i poslovanja – Erdoganove nove Turske.
Svako narušavanje tajne politike i tajnih dogovora praćeno je zato javnim besom Ankare. Takav je slučaj upravo sa jednim od osnovnih uslova za prodaju Turskoj aviona F-16: da se oni ne mogu koristiti protiv druge države članice NATO saveza, odnosno u ovom konkretnom slučaju Grčke, iako to nesumnjivo nije izričito navedeno u uslovima na koje je Ankare pristala kako bi ove toliko željene borbene avione dobila. Lavina ljutitih izjava različitih turskih funkcionera da o takvom uslovu ne može biti ni govora jer je Turska suverena zemlja koja ne prihvata nikakva uslovljavanja samo potvrđuje da je ova odrednica nesumnjivo deo dogovora Ankare i Vašingtona.
Ogorčenost razotkrivanjem ovog uslova i insistiranje na apsolutnoj suverenosti Erdoganove Turske otkriva u suštini njenu nepotpunu suverenost – uprkos neprestanom busanju u grudi raznih autokrata od Erdogana do Orbana o njihovoj potpunoj političkoj samostalnosti i suverenosti njihovih država koje su odavno poistovetili sa sobom. Upravo insistiranje na suverenosti otkriva strah ovih političara i slabost njihovog političkog sistema koji je zasnovan na svemoći jednog vođe, jednog čoveka koji o svemu odlučuje. Bacanje političke prašine u oči javnosti i u ovom slučaju ima samo jedan cilj – očuvanje slike svemoći vođe, s obzirom da ne može biti nikakve sumnje da će Tajip Erdogan već prvu isporuku F-16 aviona iskoristiti kako bi istakao svoju nadmoć nad Grčkom, iako to u stvarnosti nije slučaj, i za pretnje silom ovoj susednoj zemlji kako bi svojim biračima sačuvao sliku branitelja-osvajača, novog Mehmeda Osvajača, koju je poslednje decenije uporno gradio i koju je krunisao simboličnim vraćanjem Svete Sofije u status džamije pre gotovo tri godine.
Najdalekosežnije dostignuće Erdoganove diplomatije ispod radara i politike meke moći, bez sumnje predstavlja sporazum sa Prištinom, kojim je Ankara zaokružila svoj uticaj na Balkanu. Kao što je Turska bila prva država koja je sa Severnom Makedonijom nakon njenog ulaska u NATO sklopila sporazum o dubinskoj vojnoj saradnji koji je uključivao i obuku oficira u ime njene nove članice, tako je sada Turska u potpunosti stavila pod svoju kontrolu pravac kojim će Priština dalje ići u ovom pogledu. Sa turskim generalom na čelu KFOR-a, turskim „bajraktar“ dronovima već odavno u posedu prištinskih vlasti, tursko pokroviteljstvo nad Kosovom je ovim samo ozvaničeno. Kao što je dobro poznato turskim Kipranima, koji su pokroviteljstvo Erdogana platili potpunom islamizacijom i gubitkom i poslednje trunke svog lokalnog identiteta, ova zaštita velikog vođe muslimana dolazi sa visokom cenom. Samo što je u slučaju Balkana Erdoganov uticaj ukorenjen ne samo u zemljama sa većinskim ili značajnim muslimanskim stanovništvom, već i u Srbiji, time ostvarujući njegovu ideju vodilju o makar posrednoj obnovi Osmanskog carstva na ovim prostorima.
Vlada Stanković
Izvor: Novi Magazin
