Док је пажњу медија привлачио својим бомбастичним изјавама против Израела и, најпре, против израелског премијера Бењамина Нетањахуа, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је потписао одлуку турског парламента о сагласности за пријем Шведске
Испод дебелог слоја државне пропаганде и агресивне политичке реторике усмерене ка својој бирачкој бази и све амбициознијим политичарима унутар већ две деценије владајуће Партије правде и напретка коју предводи, Тајип Ердоган и његови најближи сарадници воде много суптилнију политику, понекад отворено ширећи свој утицај и изван Турске, а понекад се ослањајући на дипломатију пуну уступака, драстично другачијег правца од јавно прокламованих парола.
Претходне три недеље биле су најбољи показатељ овог основног принципа деловања турског председника, кога се он доследно придржава од доласка на власт у Турској пре готово двадесет и две године. Док је пажњу медија привлачио својим бомбастичним изјавама против Израела и, најпре, против израелског премијера Бењамина Нетањахуа кога је упоређивао са Хитлером, Ердоган је потписао одлуку турског парламента о сагласности за пријем Шведске у НАТО алијансу, склопио свеобухватни војни савез са Приштином, којим је квазидржава Косово практично потпала под безбедносно покровитељство Турске и коначно добио позитивну одлуку из Вашингтона о продаји Ф-16 авиона, након много година преговарања и упркос и даље важећим америчким санкцијама којима се забрањује продаја напредног наоружања Ердогановој Турској због куповине руског ракетног система С-400. И нимало безначајно, упоредо са дипломатским “миром” са Вашингтоном, Тајип Ердоган се окренуо ширењу свог непосредног утицаја у Европи, односно у земљи која има највише држављана-гласача турског порекла: Немачкој.
Гласови Турака у Немачкој
Од одласка Ангеле Меркел, Тајип Ердоган, као и њему сличне европске аутократе, имају проблематичан однос са постмеркеловском Немачком, која није више спремна да толерише њихову унутрашњу антидемократску политику зарад имагинарног мира унутар шире европске породице. Посебно лично увредљив за Ердогана био је наступ немачке министарке спољњих послова Аналене Бербок која је у Анкари отворено критиковала све недемократске потезе турског председника и нарочито десетине хиљада политичких прогона у последњих седам година, након неуспелог пуча у јулу 2016. године. Као противудар и иначе наизглед нестабилној немачкој влади, Тајип Ердоган је организовао оснивање подружнице своје партије у Немачкој. Демократски савез за различитост и освешћивање, како је ова партија у Немачкој названа, има амбицију да привуче два и по милиона турских бирача на предстојећим изборима у јуну за Европски парламент, очекујући да ће можда још толико немачких грађана турског порекла имати право гласа на тим изборима након што се у априлу у Немачкој промени закон о држављанству. Тиме би Тајип Ердоган и његова партија имали непосредан утицај не само у немачкој унутрашњој политици, већ и у самом Европском парламенту. С обзиром на то да су четири већ истакнута кандидата за европске изборе сви одреда блиско повезани са Ердоганом, његовом партијом и турском тајном службом, а да су једног од њих немачке службе безбедности чак јавно означиле као присталицу Хамаса и других исламистичких терористичких организација, јасно је какав би тај утицај унутар немачке и европске политичке сцене заправо био.
Реакција свих немачких странака, као и бројних турских политичких избеглица од Ердогановог прогона била је брза и оштра, али је тиме само потврђен успех овог политичког трика, или пробног балона турског председника, који је тиме скренуо пажњу са својих основних праваца деловања. Док су се у Немачкој ођедном осетили угрожени Ердогановим директним уплитањем у унутрашњу политику ове државе, у Анкари је пуна три дана боравила помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд. Њена порука била је сасвим другачија. Док је “лош” Ердоган као баук плашио немачку политичку елиту, дотле је “добри” Ердоган, који је оберучке прихватио Шведску у НАТО савез, коме Турска припада још од 1952. године, добио само похвале и поруке охрабрења из Вашингтона.
Услов за Ф-16
Током састанака са бројним турским званичницима, а најпре са фактички другим човеком Ердоганове Турске, министром спољних послова Хаканом Фиданом, Викторија Нуланд је имала само оптимистичке речи о сарадњи са Турском, пазећи да ни на који начин не алудира на Ердоганову свесрдну подршку Хамасу, који у Турској има и своје јавне испоставе, нити на готово свакодневне антиизраелске изјаве турског председника. Порука коју је помоћница америчког државног секретара донела из Вашингтона била је усмерена на одлуку да се коначно дозволи продаја Ф-16 ловаца Турској, али се она није на томе зауставила. Као подстицај за даље “добро” деловање и понашање Тајипа Ердогана, Нуланд је изјавила управо оно што је турски председник већ дуго чекао да чује: да се Турска брзо и лако може вратити у вишебилионски програм развоја и производње најновијих и најнапреднијих борбених авиона Ф-35 уколико напусти руски ракетни систем С-400, због кога је из овог профитабилног програма и била искључена пре шест година. Тиме је фактички потврђено да су Тајип Ердоган и Хакан Фидан такву одлуку већ донели, али се она засигурно неће јавно објавити нити ће било који турски званичник такву одлуку икада признати, потврђујући значај тајне политике и дипломатије као основног принципа деловања – и пословања – Ердоганове нове Турске.
Свако нарушавање тајне политике и тајних договора праћено је зато јавним бесом Анкаре. Такав је случај управо са једним од основних услова за продају Турској авиона Ф-16: да се они не могу користити против друге државе чланице НАТО савеза, односно у овом конкретном случају Грчке, иако то несумњиво није изричито наведено у условима на које је Анкаре пристала како би ове толико жељене борбене авионе добила. Лавина љутитих изјава различитих турских функционера да о таквом услову не може бити ни говора јер је Турска суверена земља која не прихвата никаква условљавања само потврђује да је ова одредница несумњиво део договора Анкаре и Вашингтона.
Огорченост разоткривањем овог услова и инсистирање на апсолутној суверености Ердоганове Турске открива у суштини њену непотпуну сувереност – упркос непрестаном бусању у груди разних аутократа од Ердогана до Орбана о њиховој потпуној политичкој самосталности и суверености њихових држава које су одавно поистоветили са собом. Управо инсистирање на суверености открива страх ових политичара и слабост њиховог политичког система који је заснован на свемоћи једног вође, једног човека који о свему одлучује. Бацање политичке прашине у очи јавности и у овом случају има само један циљ – очување слике свемоћи вође, с обзиром да не може бити никакве сумње да ће Тајип Ердоган већ прву испоруку Ф-16 авиона искористити како би истакао своју надмоћ над Грчком, иако то у стварности није случај, и за претње силом овој суседној земљи како би својим бирачима сачувао слику бранитеља-освајача, новог Мехмеда Освајача, коју је последње деценије упорно градио и коју је крунисао симболичним враћањем Свете Софије у статус џамије пре готово три године.
Најдалекосежније достигнуће Ердоганове дипломатије испод радара и политике меке моћи, без сумње представља споразум са Приштином, којим је Анкара заокружила свој утицај на Балкану. Као што је Турска била прва држава која је са Северном Македонијом након њеног уласка у НАТО склопила споразум о дубинској војној сарадњи који је укључивао и обуку официра у име њене нове чланице, тако је сада Турска у потпуности ставила под своју контролу правац којим ће Приштина даље ићи у овом погледу. Са турским генералом на челу КФОР-а, турским „бајрактар“ дроновима већ одавно у поседу приштинских власти, турско покровитељство над Косовом је овим само озваничено. Као што је добро познато турским Кипранима, који су покровитељство Ердогана платили потпуном исламизацијом и губитком и последње трунке свог локалног идентитета, ова заштита великог вође муслимана долази са високом ценом. Само што је у случају Балкана Ердоганов утицај укорењен не само у земљама са већинским или значајним муслиманским становништвом, већ и у Србији, тиме остварујући његову идеју водиљу о макар посредној обнови Османског царства на овим просторима.
Влада Станковић
Извор: Нови Магазин
