Оцене западних политичара, официра и политичких аналитичара о рату који колективни Запад води против Русије у Украјини не треба ни у ком случају узимати здраво за готово, јер у хибридном рату свака од њих нема само једно значење. Стога се с резервом морају прихватити и оне оцене које долазе са Запада, а које говоре о озбиљним проблемима у функционисању НАТО-а и одсуству јасне ратне стратегије, о чему ових дана пишу бивши начелник британског генералштаба генерал и лорд Дејвид Ричардс и колумниста лондонског Гардијана Сајмон Тисдејл.
Ризичне тачке
У интервјуу Дејли телеграфу Ричардс оптужује владе западних држава да немају дугорочну војнополитичку стратегију у односу на Русију, као што је нису имали ни приликом војних интервенција у Ираку, Авганистану и Либији. Британског генерала нарочито брине то што Запад своје односе с Русијом не разматра у контексту „животно важног питања дугорочних односа с Кином“ и при томе се пита да ли Запад „уопште има могућност да помоћу штапа и шаргарепе привуче Русију у савез са Западом, уместо да је неповратно гурне у зону утицаја Кине“.
У исто време колумниста Гардијана Сајмон Тисдејл пише како је рат у Украјини показао бројне проблеме у функционисању НАТО-а, који у коначном збиру дају слику војног савеза тридесет земаља који није у стању да буде ефикасан „војни штит“ који ће „одвратити непријатеља“ и под који се „може сакрити ради избегавања борбе“.
Тисдејл примећује како је у првој фази рата у Украјини НАТО успео да кроз војну и сваку другу подршку кијевском режиму донекле поврати углед изгубљен после „фијаска са извлачењем војске из Авганистана“. А онда су се испољиле бројне слабе тачке НАТО-а, од неспремности француских и немачких званичника да следе ратоборне НАТО савезнике са Истока, преко мађарског премијера који „нарушава санкције и уопште често се залаже за другу страну (Русију)“, до турског председника који за сада успешно саботира учлањење Финске и Шведске у НАТО. Тисдејл је уверен да ће „ако се, што се може очекивати, војне операције буду даље продужавале, ако обе зараћене стране буду повећавале степен борбених дејстава, ако дипломатски ћорсокак постане несавладив и ако се појави претња знатно ширег конфликта, слабе и болне тачке, које су дуго времена биле скривене, постати потпуно очигледне и врло ризичне за оне који се скривају иза његових (НАТО) зидина“.
Пауза за консолидацију
Очигледно је да су се оштре критике способности Запада да се супротстави Русији у западним медијима појавиле истовремено с изјавама западних званичника у којима се достизање примирја у Украјини доводи у везу с потребом да кијевски режим пристане на извесне територијалне губитке. У претходном тексту смо изнели тезу да је реч о класичном трику колективног Запада који покушава да добије паузу за војнополитичку консолидацију у условима када је суочен са чињеницом да је Русија, речју Јелене Панине, „преузела стратегијску иницијативу“, и то не само на бојишту у Украјини већ у оквиру Трећег светског (хибридног) рата.
С тим у вези, Панина примећује оно о чему говори британски генерал Ричардс, да већ сада „Запад делује по инерцији старе стратегије, из времена када је имао потпуну иницијативу (у односима с Русијом): уводи економске санкције, испоручује све више оружја, али се истовремено са сваким даном погоршава положај кијевског режима и самог Запада“.
Због тога што је Западу у овом тренутку животно важно да добије ратну паузу у виду лажног примирја, НАТО јастреб Јенс Столтенберг преузео је улогу голуба миротворца, поручујући како је „мир у Украјини могућ“, само је питање са „колико територије“ Украјине је НАТО спреман да плати тај мир. Имајући све то у виду, жустре западне критике на рачун НАТО-а одраз су реалног стања, али су с друге стране оне сасвим извесно и у служби јачања позиције „партије рата“ у редовима колективног Запада (САД, В. Британија и НАТО лимитрофи Интермаријума) и истовремене мобилизације „партије мира“ у Русији.
Ердоганова улога
Колективном Западу су пауза у рату у Украјини и тобожњи преговори преко потребни у војном смислу за пребацивање елитних јединца из изгубљеног донбаског котла на животно важан фронт према Николајеву и Одеси, а у спољнополитичком за још један покушај привлачења Турске на своју страну. Стога није случајно што је ових дана у сусрету с председником Финске, чију кандидатуру за чланство у НАТО-у блокира Анкара, Јенс Столтенберг оценио како је „бојазан Турске оправдана“ (оптужбе Анкаре да „гуленисти“ делују у Шведској и Турској) и да ће се НАТО према примедбама Турске односити озбиљно, јер „ниједна чланица НАТО-а није преживела толико терористичких напада“.
Чини се да би само релативно брзо (до краја године) окончање друге фазе СВО у којој би Русија успоставила контролу над целом украјинском црноморском обалом могло да одврати Ердогана од прихватања нове-старе англосаксонске понуде за чланство у антируском блоку.
Руски улазак у Одесу би сасвим сигурно скинуо с дневног реда опасну идеју интернационализације оружаног сукоба у басену Црног мора под видом спречавања глобалне прехрамбене кризе. С тим у вези, руски турколог Владимир Аватков примећује како Турска „неће иступити из НАТО-а, јер она нема алтернативу која би јој била привлачнија од НАТО-а“ пошто је Турска у оквиру антируских планова Запада према Русији добила „историјску шансу да постане лидер турске цивилизације“ у оквиру пројекта „Великог Турана“. Да би Русија себи ослободила руке за деловање у случају изненадног отварања другог фронта у Закавказју или Средњој Азији, неопходно је, по речима Аваткова, да „што је брже могуће заврши СВО у Украјини, стављајући је под своју контролу“. Зато ће се наредних дана у улози миротворца сасвим сигурно поново активирати и Ердоган.
Зоран Чворовић
Извор: Нови Стандард
