Када бих данас био у прилици да одем у иностранство и да бирам гдје ћу, као што сам у једном тренутку могао, вјероватно бих изабрао Њемачку из простог разлога што волим добра пива, а тамо су толико јефтина да не би било потребе за некаквим акцијама типа „стоп инфлацији“.
Тако сам ових дана био више него изненађен када сам сазнао и видио да моје омиљено пиво “ердингер” тамо кошта читавих 85 центи мање, односно јефтиније него код нас. У Црној Гори то пиво има три цијене у три трговинска ланца, у једном 1,59 у другом 1,49 и у трећем 1,39. Исто пиво у Њемачкој кошта 1,09 еура, а када вратите лименку од претходно попијеног пива, онда вас кошта 25 центи мање, значи крајња цијена “ердингера” у сред Њемачке је 84 цента.
Јефтиније је и скоро све друго од основних животних намирница, а тамо пиво спада у прехрамбени производ. Наравно, не бих само због тога изабрао Њемачку, односно само због цијена, него је просто лијеп осјецај бити у држави у којој све беспрекорно функционише, па чак дотле да док чекате обични трамвај, а камоли метро, на дисплеју вам пише и откуцава за колико минута и секунди наилази ваш број, чиме сам у Лајпцигу био изненадјен као да сам у Токију. То су просто ствари које су код нас незамисливе још за дуго.
Овога пута није била Њемачка, већ Аустрија и тренуци суочавања са реалношћу. Укус кроасана и кафе у рано јутро у чувеној бечкој улици Марија Хилфер Штрасе, увијек ће ме подсјећати на питање без одговора, како су у тако малом свијету могуће толике разлике у култури, начину живота и стандарду.
Онда се присјетим једног од професора са факултета журналистике и Сарајеву, који је свако предавање из историје почињао реченицом – “све што видите лијепо и добро овдје, направили су Аустроугари”. Мислио је на трамвај, зграде Вијецнице, посте, позоришта итд. Оставиле су, наравно, и Османлије најзначајније споменике у Сарајеву, али је урбани лик том граду дефинитивно дала Аустроугарска. Тај професор је имао храбрости то да говори у вријеме још увијек тврдог социјализма, када се хапсило због деликта мишљења. Деценију касније, када је Балкан поново претворен у буре барута, схватио сам о чему је добри професор причао.
Не може се прескочити ништа у еволуцији, не може се одједном ускочити у царску одору. То је на овим просторима успјело само такозваним тајкунима, који су из опанака ускочили у “арманије” и “гучије”. И толико осилили да на суђење са премијером иду обучени као за јутарњу кафу, у мајици кратких рукава, без крагне, са дебелом кајлом око врата.
Био је негдје крај фебруара, можда и последњи дан тог најкраћег мјесеца. Некаква конференција ме одвела у Беч, а како бих другачије видио тај град.
Искористио сам прву паузу да се непримјетно удаљим да бих се срео са родјаком из Босне који је у Беч отишао на први наговјештај рата. Гано ми је састанак заказао недалеко од хотела у којем сам одсјео, у Марија Хилфер Штрасе. Питао ме је знам ли доћи до једне робне куће чије име сам заборавио, и ту смо се нашли. Није било то случајно изабрано мјесто. На ту робну кућу наслањала се стара зграда, а онда ми је показао сатан у којем су моји родјаци живјели све ратне године деведесетих.
Гано ме је намјерно водио километрима пјешице, а породицно дружење завршили смо у хотелу и кафеу Сахер. Овдје је, објашњава ми, било омиљено мјесто принцезе Дајане. Ко није пробао ову торту, као да није био у Бечу, каже ми. Од тада је прошла скоро деценија, није било прилике више да се видимо, али је мени сјутрадан тренутак самоће уз кафу и кроасан на улици Марија Хилфер Штрасе, оставио већи меморијски и емотивни печат од сахер торте.
Авион је требало да полети око дванаест сати, и окупљање је заказано у холу, код рецепције, за у десет. Устао сам врло рано и из хотелске собе погледао у ведро небо над Бечом. Размишљао сам како најбоље искористити тих сат, два и дилеме није било. Попићу кафу у тој улици и појести кроасан, гледајући пролазнике од којих многи говоре језике са простора СФРЈ. Покушаћу, кажем сам себи, да се максимално уживим у амбијент и атмосферу, уз сазнање да ћу већ навече бити у Црној Гори и Беранама.
Наравно да сам се радовао повратку породици, али сам помислио колико неправде има у томе. Само два сата лета до Подгорице, и још мало вожње до сјевера, у мали градић гдје није сачувана чак ни капелица у центру града, онамо у парку преко пута зграде Општине, коју су Италијани користили током Другог свјетског рата за молитву и вјерске обреде. Ништа вриједно скоро да није сачувано у Беранама од старина. Напротив, већина тога је порушена да би тајкуни градили нове зграде.
И на крају те баладе која је требало да буде окончана 30. августа 2020., а очигледно није до краја, у мучној атмосфери дивљања цијена, таман негдје од најаве повећања минималне цијене рада, имамо на тржишту некакво стихијско стање. Ко нема аутомобил да обидје више маркета у једном дану, не би вјеровао колике су разлике у цијенама од једног до четвртог ланца, колико их има у Беранама.
Хоћу рећи, уста су нам пуна Европе, али стомаци нису. На крају, можемо и сјутра ући у Европу, не треба гајити илузије да ће преко ноћи бити боље. Можда су и еволуција и историја убрзане до невиђених размјера последњих деценија, али неке степенице се морају проћи.
Питао сам пријатеља из Хрватске шта су бенефити уласка у ЕУ, каже ми ништа, омладина добила прилику да оде за бољим платама јер не желе да чекају да продје тај неумитни еволутивни период колико год трајао и био краћи него што би био прије стотину година. Онда када је Аустроугарска направила трамвај на струју у Сарајеву, и оставила тамо за сва времена дио духа тадашњег царства.
Када сам испио кафу и појео кроасан на Марија Хилфер Штрасе, бацио сам још једном поглед на дугу улицу, трговинско средиште Беча. Очајнички покушај да на неколико тренутака забиљежим у свијести ту слику, прије него се вратим у хотел.
Авион је у Подгорици већ нешто послије 14 сати. То је период када сам имао полицијско обезбједјење и њиховим аутом сам за кратко вријеме у Беранама. Дан још кратак, ноћ је пала, благи осјецај депресије. Јутарња кафа у Бечу, вечера у Беранама.
Али већ јутарњи трачак сунца преко Лима, који ми је поред куће, враћа ми оптимизам. Топлина породичног дома.
Не можемо бирати мјесто гдје ћемо се родити, али можемо бирати ко ће нас водити. На Балкану смо дуго бирали оне који су нас водили уназад, и то прогресивном регресијом. Беране је, као и Црна Гора, индустријски у протекле три деценије враћена у осамнаести вијек. А затим, треба проћи и нужне еволутивне степенице. Хоћу рећи, само смо криви за то гдје смо.
Него, да се вратим на почетак. Из сво разумијевање да се промјене не дешавају преко ноћи, има ли неко да ми објасни ово са “ердингером”, врло сам за то заинтересован, у годинама сам када ми то ситно задовољство много значи.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
