Пише: Вук Вуковић
Све је захваћено идеологијом убрзања, зашто би, уосталом, тога био поштеђен секс, утолико прије, сексуалност која не може да се одвија осим успорено, спрам мишљења, жеље, понора привлачења, морала је да се одбаци.
Порнографија је понудила – ‘хиперскопију слике тијела’ (Хорхе Фернандез Гонзало) – ради се о оперативном захвату, камерама, сценарију, режији, глуми, сецирању секса, продору погледа у унутрашњост анатомије, о изврнутом тијелу које постаје театар са представом прекорачења секса, секса који има свијест о себи доведену до ћорсокака.
Порнографија, тако, као да има додир са ‘ученим представама’ Бертолта Брехта, кад се на сцени појављује капиталиста и објашњава публици пред присутним радником како он изводи експлоатацију над њим. Утолико прије: порнографија није ликвидирала само секс, већ и њеgов говор, фантазију на којој почива обзиром да секс постоји само док има фантазије која га подупире.
То што је готово цјелокупни визуелни језик у кампањи да се све освијетли у знаку сексуалности, говори о томе како савремени човјек XXI флертује, кокетира, обиграва около секса и смрти, са професионалцима који то изводе на приручнички начин, и машинама које су толико брзе да се рађа привлачност у представи о смрти која долази силовито, попут оргазма, трзаја и краја којег не можемо бити свјесни.
Психоанализа је имала приступ сексу, настала у XIX вијеку кад се први пут проговорило о – ‘човеку као појединачном бићу’ (Фуко), имала је стрпљења и вјештине да разазна дубине језике, оно што се у трансферу нужно искривљује, немогућност равног говора, али и посебно – “неизбјежну сексуализацију жеље за мишљењем” (Ален Бадју), данас, чини се како нећемо погријешити уколико кажемо како се стиче утисак да се секс превазишао, да се секс сазнао, те је отуд окренут сам против себе. Смрт секса јавља се као безнадежно сазнање да ‘не постоји нешто такво као сексуални однос’ (Лакан), ‘да је секс празан’ (Аленка Зупанчич), што нас тјера да га садизујемо и силујемо, приморавамо да призна сопствено непостојање!
Фројд се с правом сматра првим који је направио пробој ка реалном секса, скинувши с њега религиозни и буржујски вео, но, та метода за циљ није имала да се преда судбини продаје (да се капиталистички конвертује), колико да се растумачи сâм говор секса, оно што је у њему духовна димензија, фантазматски улог који га позиционира с друге стране биологије, простог нагона, напросто, као можда препреку да се увиди шта је то објет петит а, а сасвим сигурно да није секс колико привлачност да га освајамо или њиме будемо освојени и погођени, међутим, помоћу acting in distance.
Зашли смо у фазу у којој нека личност на сваки начин настоји постати славна како би себе могла продавати на апликацији каква је, између осталог, популарна OnlyFans. Продавати приватност, уновчавати интимност, јер воајеризам је у порасту сразмјерно употреби све присутније технологије.
Сјетимо се овдје великог Витолда Гомбровича који је за своје Дневнике рекао, како их није писао пошто је стекао славу (утолико прије, аутор овог текста доиста би био надахнут када би се сусрео са – мемоарима маргиналца), него како би му они донијели славу, што и јесу. Тако, сада се постаје славан ни због чега другог до из разлога што, слава и њен носилац аутоматски имају већу запраћеност, напросто, бити славан значи бити навелико продаван, максимално потраживан, капиталистички експлоатисан. Међутим, неоспорна чињеница јесте да је сексуалност у потпуности провалила и преплавила јавност, те да је сама јавност сексуална протеза, што нас опет приводи закључку да припадамо ери ерозије еротског, слому сексуалног.
Криза секса и успон Зла, посљедице су наше немоћи да – мислимо секс, да, дакле, мислимо Зло, не да пред њима капитулирамо као пред природним нагоном, или генеалогијом која води уназад све до прародитељског гријеха. Према томе, уколико бисмо иоле промислили савремени статус секса, одмах већ бисмо са ове позиције могли демантовати Фукоа који је вјеровао кад је написао – Секс ће сутра бити бољи. Напротив: секс је у стању комплекса, стадијуму самодоказивања, самоексплоатације јер се за њега, да, губи интересовање, замјењује се насиљем као најјефтинијом копијом моћи.
Као што знамо, Фројд је имао озбиљних потешкоћа са ‘чедним читаоцима’, медицинском дискрецијом, и малограђанским моралом, зато су његових пет студија случаја (Дора, Човек-пацов, Мали Ханс, Случај Шребер, Човек-вук), третирани са готово па презривим одбацивањем, иако досад никоме није успјело да напише таква ремек-дјела из области психоанализе, са таквим књижевним стилом који опчињава.
Но, Фројд ће, стога, изазван, написати следећи редак који је не само храбар, него и посве одважан без чега је, уосталом, незамислив карактер научника, дакле: “Једноставно ћу за себе захтевати права гинеколога.” Зашто? Будући да је био исправног мишљења, казавши како би био знак необичне и перверзне похоте, чак и само претпоставити како су разговори ове врсте идеално средство за подстицање или задовољавање сексуалних жеља. Не, нико тако као, управо Фројд, није докучио да је једно ослободити затомљену сексуалност, нешто сасвим друго исту промовисати, јер се у том гесту она опет потискује, што је сада јасно кроз симптом све присутнијег и све окрутнијег насиља модерног друштва. С тим у вези, модерном начину живота насиље је безмало постало инхерентно.
На трагу Фројда, без икаквог прибјегавања да будемо експлицитни ради самог ефекта којег то у дискурсу производи, супротно, утврђујемо да се у – порнографији секс догађа без сексуалности. Не стоји ли тако и са ратовима који се воде помоћу супертехнологије, у којој смрт не постоји с наше, дакле, смрт је увијек већ другдје, ствар која се дотиче непријатеља.
Него, повратимо се још мало на ово што смо горе казали, да се секс у порнографији може догађати само без икакве сексуалности. Шта би то требало, у крајњем, да значи? Да порнографија поништава сексуалност коју имамо у веловима, поетским пространствима, да је сексуално присутно у сјећању, сјети, мишљењу које му се одупире? Управо то у довољној мјери указује да се судбина секса испоручила његовој егзактној егзекуцији кроз егземплацију, порно програм, резултат. Јер, све је захваћено идеологијом убрзања, зашто би, уосталом, тога био поштеђен секс, утолико прије, сексуалност која не може да се одвија осим успорено, спрам мишљења, жеље, понора привлачења, морала је да се одбаци.
Слажемо се: знање које полаже право и на секс, увијек је долазило од стране моћи, у овом случају она се јавља путем – политике у односу на тијело – режим дисциплине као сламање жеље, било да се ради о промискуитетном либералном демократизму, или стерилности тоталитарних система, тијело је мјесто одакле се знање црпи и похрањује у технонауку, којој понајвише служи биополитика. Тим прије се и налазимо пред запитаношћу – како је могуће да смо још увијек сексуална бића кад смо у потпуности захваћени биополитичким регулацијама? (У њима, и кроз њих, наше су жеље не само изманипулисане, него нам фамозни слободни избор показује, да ми желимо и бирамо оно што нам је једино преостало као избор и жеља.)
Вук Вуковић: Све након Адама је промашај: Сиоран – мислилац горчине и екстазе
Фројд је револуционар и по томе што је секс и сексуалност издвојио из знања, понудивши да се о томе “расправља са свом могућом отвореношћу”. Напротив, ћутање о сексуалности и повлачење пред њом, допринијело је томе да се она сада свуда промовише, у сваком садржају инаугурише, кроз сваки дискурс наговјештава, па ипак, то насиље над њоме, догађа се кроз повратак насиља којим увијек управљају разноразне идеологије, традиције, културе, стандардизовани наративи и норме моћи.
Извор: Вијести
