Ако родитељи од дјетета захтијевају да има све петице и оно само интернализира ту потребу, може почети процјењивати своју вриједност и себе као личност на основу вањског успјеха, или оцјена. То посљедично доводи до низа проблема на плану личности, као и неспособности за живот у реалности…
Сљедећих мјесеци писат ћу колумну веома сличну оној коју сам претходне године исписивала на једном другом порталу, само овај пут у „прометејском“ руху. Наслов колумне Психотерапија, политика & популарна култура дословно упућује на области којима ћу се бавити, док сам за прву тему, игром случаја, одабрала родитељство.
Недавно је једна од вијести која је највише одјекнула била да су родитељи у сарајевској школи напали наставницу због тога што је њиховом дјетету закључила четворку. Овај догађај је неке успио шокирати па су изводили апокалиптичне закључке о одсуству свих вриједности и суноврату система. Без намјере да се бавим посебно овим случајем – довољно је провирити на Интернет и открити велики број идентичних, с другим актерима, датумом и мјестом дешавања, желим само рећи да припадам онима које ово није ни најмање изненадило. Чак сам помислила да је добро што нисмо у Америци па ни родитељима ни дјеци није доступно оружје у мјери у којој је тамо, јер би ствари сигурно биле пуно горе.
Дух времена
Највећи разлог због којег људе овакви случајеви успијевају изненадити јесте тај што њихова идеја времена у којем живе није усклађена с реалном сликом тог времена. Јер постојало је некада заиста вријеме у којем се поштовао ауторитет наставника и цијенило знање, само што то одавно више није случај. Сада се знање цијени само ако је у функцији моћи или тржишне исплативости, док се наставницима у нашим околностима завиди само ако су успјели да се на неодређено навале на буџет. И ово је сасвим логична посљедица свих промјена у друштву, систему образовања и родитељству које су се издешавале задњих деценија, и већим дијелом није само локална, него и глобална. С том разликом што у сређенијим друштвима која немају колективну дијагнозу ПТСП-а насилно понашање није најчешћа метода за којом се посеже да би се дошло до циља.
И то је, заправо, више тужно него што је разлог за осуду. Јер нису само наставници жртве у оваквим причама, жртве су и ти родитељи, као и њихова дјеца. Навикнути да живе у систему у којем успијевају само ”најбољи”, родитељи желе да свом дјетету осигурају најбољу шансу. Јер живот у овом суровом компетитивном друштву је битка у којој дарвиновски опстају само најспособнији и ту нема пуно мјеста за развијање врлина попут солидарности, саосјећања, скромности и поштивања других. Петица из једног предмета не дјелује ништа посебно, али метафорички она представља цијели један пут успјеха у којем њихово дијете успијева да се одржи у игри и на крају побиједи. А сви желе и воле побједнике.
Дакле, логика је јасна, иако потпуно погрешна и то не само по наставнике, него и дијете, зато што му родитељи на овај начин не чине никакву услугу, баш супротно. Но, прије него што се позабавим тиме, да се мало подсјетимо шта је то родитељство.
Еволуција родитељства
Иако су родитељи од почетка ту, само ”родитељовање“ је прилично нова ствар. У енглеском језику ријеч ”парентинг” датира из 1970-их година и означава начин одгоја дјеце, док ми за исту ствар још користимо именицу ”родитељство”, иако не представља баш прави еквивалент и више се етимолошки односи на биолошки род. Не морамо ићи тако далеко у прошлост да дођемо до доба у којем се никад није могло знати да ли ће дијете преживјети или ће умријети од болести или неухрањености. Зато се тек почетком 20. вијека заправо почиње поклањати пажња одгоју те се дијеле савјети око правилног поступања. Неки од њих су несхватљиви из данашње перспективе, попут оног из New York Times-а у којем се препоручује да дјеца пију вино, а избјегавају банане.
Из наше данашње перспективе је шокантно како се поступало с дјецом и у осамдесетима – труднице су пушиле а дјецу се возило у ауту без појаса и сједалице, а камоли претходних деценија. Неки теоретичари дјетињства поручују како ће људима у скорој будућности бити шокантно када виде и ово што ми данас радимо с дјецом – дајемо им телефон, иако је већ познато у којој мјери Интернет мијења њихов мозак и утјече на концентрацију.
Стилови родитељства које данас познајемо успостављају се унутар развојне психологије током 1960-их година: ауторитарни, пермисивни, индиферентни и ауторитативни, и сваки од њих може довести до развоја одређених карактеристика личности дјетета.
Тако су ауторитарни родитељи строги, дјетету намећу низ правила и идеал послушности, не пружајући му довољно топлине и подршке. За непоштивање правила слиједи казна, па дјеца могу постати плашљива или агресивна, те научити затомљавати властите емотивне потребе науштрб родитељских. Пермисивни родитељи пак дјетету пружају љубав и подршку, али без икаквих захтјева и граница. Све примарне потребе дјетета су задовољене без пуно труда, што може узроковати да дијете то захтијева и од вањског свијета. Неријетко су оваква дјеца несналажљива и имају низак праг толеранције на фрустрације. Индиферентан, као што му и име каже, значи занемаривање дјетета, равнодушност спрам њега. То је стил гдје нема ни емотивне подршке ни правила која дјеца морају поштовати јер се родитељи уопће не баве њима. Оваква дјеца често могу развити делинквентна понашања, постати несигурна и непријатељска према околини. И на крају слиједи најбољи, ауторитативни, демократски досљедан стил који комбинира контролу и емоционалну топлину. Дијете има границе и захтјеве које мора испунити, али и емотивну подршку. Овај стил потиче слободан развој дјететове личности, креативности, знатижеље, самоконтроле и развија осјећај одговорности.
Оно о чему се задњих година све више прича су и тзв. хеликоптер родитељи, који представљају мјешавину ауторитативног и ауторитарног стила. Првима су слични због емотивне посвећености дјетету, а другима по томе што желе да успоставе контролу над свим аспектима живота дјетета, не допуштајући му слободан избор и погрешке. Ово може водити до развоја анксиозности и несамосталности, те нарцисоидних особина личности.
Родитељи с почетка текста сигурно посједују карактеристике овог родитељског стила.
Вјероватно ће се упоредо с мијењањем облика породице која више није само нуклеарна, те родитељских родова који више нису само бинарни, мијењати и теорије о родитељству (ако већ нису), али мислим да је форма од споредне важности. Суштински важно јесте да се дјетету пруже љубав и безусловно прихватање, у каквој год породици одраста, те да му се омогући слобода да бира и гријеши.
Из психотерапијске праксе
Прије неког времена сам наступила у радијској емисији у којој се причало о деликвентном малољетничком понашању у којој су учествовали различити представници локалне заједнице. Током трајања емисије могле су се чути фразе о исправном одгоју, те како је потребно да свака институција учини свој дио да се дјецу не ”препусти улици”. При томе је већина предлаганих активности била прилично бесмислена и односила се на криву адресу, тј. на само понашање јер није требало кренути од посљедице него узрока који је уопће довео до њега – околности одрастања и породице.
У својој психотерапијској пракси највећим дијелом радим са одраслим људима, рјеђе с адолесцентима и скоро никада с дјецом. Једним разлогом зато што нисам специјализирана за рад с њима, а другим због тога што дијете увијек ”долази у пару с родитељима” и ријетко се ради само о дјетету. Другим ријечима, у терапијском процесу не добијате само једног клијента – дијете, него скоро увијек индиректно добијете и његове родитеље. У нашој средини великом броју родитеља је прихватљивије да пошаљу дијете на терапију него да оду они сами, чак и када имају проблем. Зато се у пракси често зна десити да су родитељи ти којима заправо треба помоћ, али сматрају да је проблем у дјеци, што знатно отежава и обесмишљава сам терапијски процес и рад с дјететом. Постоје случајеви и када родитељи сматрају да је психотерапија неки вид ”дисциплинирања” дјетета па ће дјеца постати ”боља” и почети ”више слушати” након ње.
Све ово, осим што је дубоко погрешно, растужује и професионално је фрустрирајуће.
Осим проблема понашања и оних која су директна посљедица породичне динамике, дјеца и адолесценти често долазе на терапију због анксиозности повезане са школом и оцјенама, гдје се опет враћамо на примјер с почетка. Ако родитељи од дјетета захтијевају да има све петице и оно само интернализира ту потребу, може почети процјењивати своју вриједност и себе као личност на основу вањског успјеха, или оцјена. То онда посљедично води томе да сматра да не вриједи као особа ако нема све петице, што доводи до низа проблема на плану личности, као и неспособности за живот у реалности. За психичко здравље дјетета пуно је битније да има различите оцјене и да се научи да толерише вањске неуспјехе, не доводећи их у везу са својом личношћу, него да буде одликаш и успјешно у свему. Родитељи који захтијевају од свог дјетета да има све петице, без обзира на цијену, највише шкоде управо том дјетету па онда и свим осталим у процесу, нпр. наставницима.
На друштвеним мрежама постоји тренд успоредбе генерација дјеце рођених у неколико претходних деценија. Различитим шаљивим видеима и мимовима, она рођена осамдесетих се представљају као најотпорнија, док она рођена деведесетих и двије хиљадитих постају све ”слабија”. Честа су и хумористичка поређења родитељских стилова, па се тако она боомера и генерације X драстично разликују од стилова миленијалаца који су посљедњи најбројнији родитељи – међу њима је највише хеликоптер родитеља. Без обзира на сличности и разлике, како колективне тако и индивидуалне, бити родитељ није лако. Не постоји савршено родитељство, али постоје нека начела која можемо пратити да би у томе били што бољи. Но прије него што се упустимо у ту авантуру, или упоредо с њом, најбоље шансе имамо ако прво себи пружимо шансу и порадимо на сопственим проблемима и потребама. Тек онда ћемо бити бољи и својој дјеци.
Емина Жуна
Извор: Прометеј
