Пише: Емил Хокајем
Превео: Милош М. Милојевић
Иран је претрпео ударце али задржава предности које доносе географија, протицање времена и надмоћна толеранција на бол
Рат је најжешћи убрзани курс. Људи који нису знали разлику између аутоматских пушака АК-47 и М4 сада су добро упознати са изнијансираним разликама између система за противваздухопловну одбрану; они који нису били срећне руке те су се нашли близу попришта научили су да разликују долазећу балистичку ракету која се обрушава на мету насупрот пресретача.
Прва војна фаза америчко-израелске кампање против Ирана – која је била пажљиво планирана, строго устројена и методично спроведена – изгледа да се завршава. Судећи према доступним бројевима, оперативни успех кампање је заиста запањујућ. Успешно је успоставила надмоћ у ваздушном простору, и укључила је стотине америчких и израелских авиона, два носача авиона, крстареће и балистичке ракете и многа друга убојна средства.
Пошто су Иранци током само две недеље били мета 13.000 удара, губици иранског вођства и инфраструктуре су запањујући. Амерички и израелски званичници објављују оптимистичне податке о томе колико је ракета и лансера уништено на земљи.
Ко онда односи превагу у овом рату? Особа којој на располагању стоје најбољи могући обавештајни подаци, Доналд Трамп, инсистира на томе да САД и Израел очигледно побеђују, пре него што пређе на негодовање због чега се Исламска република још увек није повиновала. Испоставља се да пуки бројеви и технолошка надмоћ не приказују верно целовиту путању рата. Брзопотезно размештање експедиционих снага морнаричке пешадије са Окинаве, преношење система за противваздухопловну одбрану са Корејског полуострва и инсистирање да се у Персијски залив распореде морнарице амбивалентних ако не и ненаклоњених земаља нису знаци панике, ако се у обзир узму огромни вашингтонски војни капацитети. Али нису ни назнака прецизног предвиђања нити добро промишљеног планирања. За сваког агресивног генерала који се појављује на телевизији постоји барем један који у тишини одмахује главом.
За реактивну одбрану потребни су знатни ресурси, и терет њеног одржавања биће знатан и политички контроверзан. Колико бродова се може определити да прати танкере и да ли ће нека друга нација помоћи? Колико авиона и дронова се може стално одржавати у ваздуху?
Добра стратегија подразумева склад доступних средстава и циљева. По овом мерилу, Иранци не стоје лоше. Пошто им недостаје способност да се сами бране, Техеран је одабрао да наметне високу цену свима наоколо и његова пажња намерно је била усмеравана ка том циљу. Израел је био погођен, али он је мање важна мета у овом тренутку: уз умањене ракетне капацитете, Иран не може да оствари одлучујући ефекат против боље заштићене земље са становништвом које је постало отпорно на овакве нападе. Уместо тога, Уједињени Арапски Емирати поднели су највеће бреме техеранске одмазде, а након њих Кувајт и Бахреин. Високо на попису мета налазе се енергетска постројења, од оних за производњу и рафинацију до оних за укрцавање и превоз.
Укупно, Саудијска Арабија је била поштеђена напада, иако је једна трећина дронова испаљених на краљевство била усмерена према кључном нафтном постројењу Шајбах. Поврх свега иранска способност да паралише поморски саобраћај кроз Ормуски мореуз супротно је очекивањима о пажљивом америчком планирању за различите ратне сценарије. Графици који приказују високе стопе пресретања и смањени број пројектила које Иран испаљује не казују колико пресретача је искоришћено и да ли је побољшана иранска способност нишањења.
Савремено ратовање између држава више се не односи превасходно на линију фронта, већ на оно што се дешава у позадини. Руска инвазија на Украјину и истрајна украјинска одбрана показују колико погрешне претпоставке могу да ускрате војну победу снагама које су на папиру знатно јаче; како ниједан оружани систем или његов домет не игра одлучујућу улогу, колико прилагођавање и иновирање дају привремену предност пре него што их досегне или их чак превазиђе друга страна; колико друштвена отпорност стоји у основама војне моћи.
Како ће изгледати друга фаза овог рата? За Израел, у средишту пажње биће даље уништење иранске војне инфраструктуре и снажнији напади против репресивног апарата да би се ослабила Револуционарна гарда и са њим повезана милиција, позната као Басиџ. За САД, циљ ће бити да се обнови поморски саобраћај, да се боље заштите њихови арапски партнери и да се саме прилагоде иранским прилагођавањима. За Иран, ова фаза ће можда подразумевати употребу оружја коју још увек нисмо видели у досадашњем току рата. Једна од непознаница овог рата јесте због чега Иран још увек није испаљивао већи број својих крстарећих ракета. Оптимистичан одговор јесте да је већи део њих уништен; вероватнији је да Иран добар део држи у резерви пошто могу бити нарочито корисно средство у борби на малим растојањима у Ормуском мореузу.
Након удараца које је претрпео, ирански режим по свој прилици неће одступити зато што задржава неколико предности које доносе географија, протицање времена и асиметричност. Иран може да напада више држава и подручја са различитих позиција. Што рат буде дуже трајао, сви ће трпети већу штету – а ирански режим има виши праг толеранције бола. Када је циљ преживљавање, све је у игри.
Аутор је руководилац за регионалну безбедност у Међународном институту за стратешке студије
Извор:Фајненшел Тајмс
