Емануел Макрон на геополитичком трапезу: Има ли за Европу трећег пута, између Вашингтона и Пекинга?

Изјава Емануела Макрона да би по Европљане најгоре било да следе САД, примљена је са нелагодом у Европи и хладним бесом са друге стране Атлантика.

Враћајући се из посете Кини, у којој је боравио 6. и 7. априла, француски председник је новинарима који су с њим путовали у авиону отворено говорио о свом виђењу кризе на Тајвану. Постоји ризик од повећаних тензија и ЕУ треба да остане по страни, рекао је тада. „Да ли је у нашем интересу повећање тензија око Тајвана? Није. Кинези су забринути за своје јединство, а Тајван је, из њиховог угла, део тог јединства. Треба разумети њихову позицију“, приметио је француски председник. Европска унија би требало „мање да зависи од Американаца”, да „не следи слепо САД“, уз изговор да је реч о савезу демократија.

Трећи пол

„Европљани не успевају да реше кризу у Украјини“, примећује француски председник, „како онда да кажемо Кинезима да ћемо доћи тамо (у Јужно кинеско море или воде Тајвана) ако ураде нешто погрешно. То би тек повећало тензије“, рекао је новинарима. Европљани не треба да се прилагоде „америчком ритму“, нити да подлегну „претераној реакцији“ Кине. Опасност по Европу би била да је увуку у сукоб с Кином који није њен и да тако она одустане од пројекта стратешке аутономије и постане „амерички вазал“, рекао је Макрон.

„Ако дође до пожара између два пола нећемо имати времена ни средстава да финансирамо нашу стратешку аутономију и постаћемо вазали уместо да будемо трећи пол, уколико будемо имали неколико година да је изградимо“, каже Макрон. „Парадокс би био да док успостављамо елементе истинске европске стратешке аутономије почнемо да следимо америчку политику, реагујући у паници“, додатно је разјаснио позицију Француске, отворено на тај начин изражавајући неслагање са америчком политиком према Кини.

Уз то, Макрон сматра да Европа треба да смањи зависност од америчког долара, што је заједничко и Пекингу и Москви; они желе да зауставе превласт долара у међународној трговини који Вашингтону служи и за ратне циљеве, попут санкција које уводе по свету.

Реакција атлантиста

Коментари француског председника изазвали су шкрипање зубима европских атлантиста и махање кажипрстом на супротној обали Атлантика. Републикански сенатор са Флориде Марко Рубио питао је да ли Макрон говори у име Европљана и да, уколико је то случај, Американци треба да их оставе да се сами баве Украјином, а они ће да се усредсреде на Тајван. Ова претња није уплашила француске дипломате, који знају да се САД неће повући из Украјине јер без њих она не би могла да се супротстави руској војсци.

Од коментара се није уздржао ни Доналд Трамп, који је у интервју за америчку телевизију „Фокс њуз“ изјавио да Макрон „лиже дупе“ Кини, критикујући свог наследника Џоа Бајдена да је ослабио америчку позицију на међународној сцени јер губи подршку савезника.

Макронова посета Кини је „пропаст за европску дипломатију“, сматра немачки парламентарац Норберт Ротген, познат по својим проамеричким ставовима. „Са својим концептом суверенизма, који дефинише као опозицију према САД а не партнерство, још више изолује Европу“, каже овај атлантиста.

У Француској пак сматрају да би Макрону било боље да је мање причао, јер у дипломатији није довољно да сте у праву, већ понекад треба знати и ћутати како би се постигао циљ. Његови критичари сматрају да је изабрао погрешан тренутак, јер је Кина одмах по његовом одласку извела симулацију напада на Тајван, са 11 ратних бродова и 60 авиона. Пекинг је на тај начин реаговао на турнеју председнице Тајвана Цаи Инг-вен у Централној Америци, коју је искористила и за посету САД, где се састала са републиканцима из представничког дома америчког Конгреса.

Макронов трећи пут

Саветници француског председника објашњавали су потом у француским медијима да његова изјава не значи промену француске спољне политике, већ наставак смерница које је поставио на самом почетку председничке каријере, у говору на Сорбони у септембру 2017. године. Ова политика се заснива на идеји европске војне, индустријске и дипломатске независности.

Француска сматра да Европа треба да понуди алтернативу, „трећи пут“, као противтежу садашњем односу снага на међународној сцени који води у сукоб два економска и војна дива, САД и Кине. „Ако дође до оружаног сукоба ове две силе, то би вероватно значило Трећи светски рат. Француска треба да одигра улогу у циљу смиривања тензија“, објаснио је позицију Јелисејске палате Макронов саветник и посланик у Европском парламенту, Стефан Сежурне у гостовању на радију Франс ентер.

САД и Кина се боре за светску доминацију, а Европска унија треба да буде сила која ће унети равнотежу на међународној сцени. Да ли то значи да Француска изједначава Вашингтон и Пекинг? „Очигледно не“, каже Макронов саветник. САД су савезник, Кина је ривал, али истиче да се европски интереси не подударају увек са америчким.

Немачка ближа Вашингтону

Француска се и раније супротстављала америчким ратовима, као у случају америчког напада на Ирак, што је повећало углед Париза међу земљама „глобалног југа“, некадашњег „трећег света“, односно оних које се налазе ван западне сфере утицаја САД и Европе. У супротстављању САД Макрон, међутим, нема велику подршку у ЕУ, која је подељена када је реч о америчким ратовима, односу према америчкој војсци и њеном присуству у Европи.

Немци сматрају да је француска позиција о војној независности од САД нереална. Берлин се убрзано наоружава, што је последица рата у Украјини, али мање издваја за заједничку одбрану. Помака има, кажу Макронови саветници који наводе пример заједничког фонда од 2 милијарде евра намењеног набавкама оружја и усклађивању војних технологија, али признају да ова сарадња иде споро.

Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије и кандидат за генералног секретара НАТО-а, много је ближа Вашингтону. То се видело и у посети Кини, где се придружила француском председнику на позив Јелисејске палате. Њена позиција је, међутим, много ближа Бајдену него Макрону.

Земље источне Европе, на челу са Пољском, још су даље од Макронове визије јер је савез са Вашингтоном за њих егзистенцијално питање. „У нашем је интересу да питање стратешке аутономије вратимо у жижу“, каже Сежурне, који примећује да је суверенитет Европе до сада био изнуђен и да се градио под притиском криза.

Док се интереси Европске уније и САД у Украјини подударају – ни једни ни други не желе да виде Путина у Кијеву – то није случај у њиховом односу према Пекингу. Европа жели да настави да тргује са Кином и да заштити индустријске интересе које тамо има. Са Макроном су у Кину пошли представници француских предузећа који су потписали значајне уговоре у области нуклеарне енергије, аеронаутике, козметике и прераде морске воде.

У Француској су свесни да Кина игра на карту европских подела, било да је реч о трговини или дипломатији, али да то ради и Америка. Америчка политика привлачења европских индустријских предузећа путем пореских олакшица и Бајденов програм субвенција зелених технологија, који додатно подрива европску индустрију у условима велике инфлације и неконкурентних цена енергената, представља опасност за Европу на коју упозорава француски председник.

Где је француска демократија

Макрон је своје идеје о европској будућности представио у Хагу, где је био у посети 11. априла. Већ на почетку говора у Нексус институту прекинули су га повици из публике. Неколицина младих демонстраната је узвикивала: „Где је француска демократија? Где смо је изгубили?“, носећи транспарент на коме је писало „председник насиља  и лицемерја“, што се односи на обрачун француске полиције са демонстрантима који у Француској недељама протестују против реформе пензијског система.

„Суверенитет је“, рекао је Макрон у Хагу, „основа идентитета и постојања. Ако изгубите суверенитет или пристанете да зависите од других сила, више не одлучујете о себи.“ То не значи, додао је француски председник, удаљавање од савезника, већ избор савезника и партнера.

Макрон позива на промену европског индустријског модела, упозоравајући на „ризик који за нас представља америчка и кинеска технологија“ и залаже се за протекционизам у области одбране и технологије у циљу заштите „европских стратешких интереса који су угрожени“.

Проблем са Макроновим идејама, међутим, јесте у томе што он није више председник са почетка мандата, када су га у европским престоницама доживљавали као наследника Ангеле Меркел на европском трону. Његов политички капитал се у међувремену урушио како на унутрашњем, тако и на спољном плану. У Француској је његов положај уздрман снажним социјалним покретима који су се из првог прелили у други мандат, продубљујући климу неповерења у његову способност да води земљу.

На плану спољне политике Макрон је остао усамљен у покушају да разговара са Путином након што је руска инвазија у Украјини почела. Томе је претходио фијаско десетогодишњих преговора који су Берлин и Париз водили са Москвом и Кијевом и споразума из Минска који нису поштовани на терену и чији је неуспех био увод у рат.

Макронова политика осцилирања постала је неразумљива и самим Французима. Идеја европске аутономије утопила се у рату у Украјини, који у потпуности воде САД и НАТО. Француска у том рату учествује, иако мање од неких других чланица НАТО-а, али жели да задржи независну позицију у односу на САД. У исто време Макрон својим изјавама изазива негодовање оних европских савезника који се не усуђују да се супротставе Вашингтону због његове кључне улоге у Украјини.

Макронов позив Урсули фон дер Лајен да му се прикључи у посети Кини имао је циљ да се представи заједничка европска стратегија. Постигнуто је обрнуто: различити погледи на односе са Пекингом унутар Европске уније постали су још очигледнији.

Макрон би и овај пут би могао да остане усамљен на позицији неутралности када је реч о Кини, као што је био усамљен у настојању да разговара са Путином. То подсећа на епизоду из 2019, када је изјавио да је „НАТО клинички мртав“, да би четири године касније овај војни савез био оснажен, далеко више у корист Вашингтона него европских сила.

Извор: РТС