Пише: Елизабет Шмит
Превод: Журнал
Растуће присуство Кине у Африци привукло је пажњу широм свијета. Како су њени трговински споразуми и инвестиције надмашили западне, политичари из САД и ЕУ су подигли узбуну: Пекинг, кажу, експлоатише ресурсе континента, угрожава радна мјеста и подржава диктаторе, док политичке или еколошке аспекте оставља по страни. Афричке организације цивилног друштва износе многе исте критике, док уједно указују на то да су западне земље дуго практиковале сличне методе. У англофоном медијима, већина процјена о кинеском приступу је замагљена реториком новог Хладног рата, који представља Си Ђинпинга као човјека који тежи доминацији свијетом и позива на заустављање таквих амбиција од стране сила цивилизације. Какав би изгледао трезвенији приступ? Како бисмо требали разумјети улогу Африке у овој непријатељској геополитичкој матрици?
Кинески интереси у Африци – и забринутост Запада због пекиншког утицаја – нису нови. Разумијевање тренутног сукоба захтијева праћење његове историје. У априлу 1955. године, представници 29 азијских и афричких земаља и територија окупили су се на значајној конференцији у Бандунгу, Индонезија. Одлучили су да отму аутономију од капиталистичког језгра тако што ће промовисати економску и културну сарадњу, као и деколонизацију и национално ослобођење широм Глобалног југа. Од тада, кинеско ангажовање у Африци било је вођено овим духом солидарности. Од раних 1960-их до средине 1970-их, Кина је нудила грантове и кредите с ниским каматама за развојне пројекте у Алжиру, Египту, Гани, Гвинеји, Малију, Танзанији и Замбији. Такође је слала десетине хиљада „босоногих доктора“, пољопривредних техничара и бригада радничке солидарности у афричке земље које су одбациле неоколонијализам и биле одбијене од стране Запада.
У јужној Африци, гдје је бјелачка мањина наставила да влада у насељеничким колонијама, а Португал се опирао захтјевима за независношћу, Пекинг је пружио ослободилачким покретима у Мозамбику и Родезији војну обуку, савјетнике и оружје. Када су западне земље игнорисале замбијске молбе за ефикасну изолацију одметничких режима, Кина је основала Танзанијско-замбијску жељезничку управу, која је изградила пругу која је омогућила Замбији да извози бакар преко Танзаније, умјесто преко бијелачке Родезије и Јужне Африке. Током овог периода, кинеска политика је била одређена првенствено политичким императивима, јер је земља тражила савезнике у глобалном контексту обликовања Хладним ратом.
Након распада СССР-а, међутим, приоритети су се промијенили. Кина је одговорила на појаву америчке униполарности започевши масиван програм индустријализације и либерализације, у нади да ће избјећи судбину других комунистичких државних пројеката. С тим промјенама, Африка више није била посматрана као идеолошки полигон, већ као извор сировина и тржиште за кинеску робу, од одјеће до електронике. Политичка симпатија уступила је мјесто економској користи. Афричке земље су цијењене према њиховом материјалном и стратешком значају за развојне планове Комунистичке партије Кине.
До прве деценије двадесет првог вијека, Кина је надмашила САД као највећег трговинског партнера Африке, а недавно је постала четврти највећи извор страних директних инвестиција на континенту. У замјену за загарантован приступ енергетским ресурсима, пољопривредном земљишту и материјалима за електронске уређаје и електрична возила, Кина је уложила милијарде долара у афричку инфраструктуру: градећи и реновирајући путеве, пруге, бране, мостове, луке, нафтоводе и рафинерије, електране, водоводне системе и телекомуникационе мреже. Кинеска предузећа су такође изградила болнице и школе, и инвестирала у индустрије одјеће и прераде хране, заједно са пољопривредом, рибарством, комерцијалним некретнинама, малопродајом и туризмом. Најновија улагања су фокусирана на комуникациону технологију и обновљиве изворе енергије.
За разлику од западних сила и међународних финансијских институција које њима доминирају, Пекинг није постављао политичко и економско реструктурирање као услов за своје кредите, инвестиције, помоћ или трговину. Ни они нису условљени заштитом радне снаге и животне средине. Иако су ове политике популарне код афричких властодржаца, често су прозиване од стране организација цивилног друштва, које примјећују да су кинеске фирме истиснуле афричка предузећа из послова и да су запошљавале кинеске раднике умјесто локалних. Када ангажују афричку радну снагу, кинеске компаније их често приморавају да раде у опасним условима за минималне плате. Кинески инфраструктурни пројекти такође су резултирали огромним дуговима који су продубили зависност Африке, иако афричке земље и даље дугују много више Западу. Најпогубније од свега, Пекинг је осигурао неограничен приступ тржиштима и ресурсима подржавајући корумпиране елите, јачајући режиме који су пљачкали богатство својих земаља, сузбијали политичко неслагање и водили ратове против сусједних држава. Афрички владари су, заузврат, пружили Кини пријеко потребну дипломатску подршку у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама.
Деценијама је Кина била против политичког и војног мијешања у унутрашње послове других земаља. Али како су кинески економски интереси у Африци расли, усвојила је интервенционистички приступ, укључујући операције за пружање помоћи у катастрофама, борбу против пиратерије и антитерористичке операције. Почетком 2000-их, Кина се придружила програмима УН-а за очување мира у земљама и регионима гдје је имала економске интересе. 2006. године, Кина је извршила притисак на Судан, важног партнера у нафти, да прихвати присуство Афричке уније и УН-а у Дарфуру; 2013. године, придружила се мисији УН-а за очување мира у Малију, мотивисана интересима у нафти и уранијуму сусједних земаља; а 2015. године је сарађивала са западним силама и источноафричким субрегионалним организацијама у посредовању у мировним преговорима у Јужном Судану.
Током овог периода, Кина се у почетку уздржавала од војног ангажмана у подручјима захваћеним сукобима, преферирајући да шаље медицинске раднике и инжењере. Али то није дуго трајало. Било је значајно кинеско војно присуство у мисијама УН-а за очување мира у Бурундију и Централноафричкој Републици. Мисија УН-а у Малију била је први пут да су се кинеске борбене снаге придружиле таквој операцији, заједно са око 400 инжењера, медицинског особља и полиције. Пекинг је такође послао пјешадијски батаљон састављен од 700 наоружаних мировњака у Јужни Судан 2015. године. До сљедеће године, Кина је доприносила више војног особља операцијама очувања мира УН-а него било који други стални члан Савјета безбједности.
Тенденција ка повећаном политичком и војном ангажовању у Африци кулминирала је 2017. године, када се Кина придружила Француској, САД-у, Италији и Јапану у успостављању војног објекта у Џибутију: прве сталне кинеске војне базе изван граница земље. Стратешки смјештена на Аденском заливу у близини ушћа Црвеног мора, база надгледа један од најпрофитабилнијих бродских путева на свијету. Ово је омогућило Пекингу да снабдијева кинеске бродове укључене у операције УН-а против пиратерије и заштити кинеске држављане који живе у региону. Такође је омогућило надзор комерцијалног саобраћаја дуж кинеског Поморског пута свиле за 21. вијек, који повезује земље од Океаније до Медитерана у огромну производну и трговинску мрежу. Ово ће помоћи Кини да обезбиједи своје снабдијевање нафтом, од које половина потиче с Блиског истока и пролази кроз Црвено море и Баб ел-Мандебски мореуз до Аденског залива. Већина кинеског извоза у Европу прати исти пут.
Иако Вашингтон осуђује оно што назива кинеским империјализмом, његов властити војни утицај у Африци је много већи, са 29 база у областима богатим ресурсима. САД се заклињу да ће се одбранити од ‘злих царстава’ док се хвале са више од 750 база у најмање 80 земаља, у поређењу са кинеске три. САД су водиле најмање 15 иностраних ратова од 1980. године – Кина се придружила само једном – а фискални режими које су наметнули афричким земљама, засновани на приватизацији, дерегулацији и ограничењима потрошње, били су разорни. Садашња намјера америчког безбједносног естаблишмента је да обузда кинески успон јачањем војних савеза, посебно са режимима који су добили кинеске инвестиције. Ипак, све већи број афричких држава, свјестан овог катастрофалног досијеа, одбија да се приклони на једну страну у новом Хладном рату и умјесто тога покушава да супротстави зараћене стране једну против друге. Истина је, међутим, да докле год се Африка третира као средство за ширење тржишта или утицаја ривалских сила, у сарадњи са локалним елитама, људи на континенту неће упражњавати истински суверенитет. Данас је заоставштина Бандунга ријетка.
Извор: newleftreview.org
