Пише: Елис Бекташ
Веома је тешко повјеровати да висока њемачка политика није знала шта чини у часу у ком је, скупа са својим савезницама, Генералној скупштини УН поднијела приједлог резолуције о Сребреници. Ко год је дошао на помисао да канонизација, табуизација и парадигматизација једног масовног злочина може донијети разрјешење балканских повијесних антагонизама и излијечити овдашње повијесне трауме, или је стравично глуп или је обузет мраком расизма који га нагони да овдашња друштва и народе посматра као заједнице нижих облика живота и скучене свијести, па им је довољно понудити некакав чиновнички плацебо и натјерати их да га послушно прогутају.
Умјесто корака ка помирењу и изљечењу, добили смо бурлеску у којој и бошњачке и српске политике проглашавају побједу, прве јер је та резолуција усвојена на гласању у Генералној скупштини УН, а друге јер је натполовична већина чланица те скупштине гласала против резолуције или остала уздржана. Али чак ће и најповршнији посматрач уочити да иза тог проглашавања побједе на обје стране стоји једна дубока збуњеност и дезоријентисаност, па чак и уплашеност пред све сложенијом стварношћу и све изазовнијом будућношћу у коју овдашња друштва и народи улазе погрбљени под теретом властите прошлости коју никада нису били у стању до краја разумјети.
Након што је црногорски представник на Ист риверу гласао за усвајање резолуције о Сребреници, у ионако поларизованој Црној Гори додатно су се продубиле политичке и идеолошке подјеле а међусобна оптуживања задобила су нову снагу и жестину. Једни су тај чин акламацијски и френетично поздрављали а други су га сматрали за доказ срамне издаје. Нападима на црногорску владу спремно се придружио и београдски политички врх који околне земље, па чак и Србе у њима, посматра онако како њемачка и бриселска администрација посматрају Србију и околне државе. Надмено и патронизирајуће, сматрајући их недораслим да сами артикулишу своју политичку вољу и своје интересе.
Елис Бекташ: Лото бубањ умјесто бирачке кутије
Нашавши се у веома незахвалној позицији и принуђена да балансира између до крајности супротстављених захтјева и интереса, влада Црне Горе одлучила је да настави ићи јединим могућим и јединим рационалним путем – путем компромиса и уравнотежености, односно уважавања свих аспеката стварности. Због тога је скупштини на усвајање поднијела приједлог још једне резолуције, оне о Јасеновцу, Матхаузену и Дахауу. Скупштина је ту резолуцију усвојила, али тиме није дошло до спуштања температуре на црногорској политичкој сцени нити до попуштања тензија, из чега се може закључити да ту не постоји ни воља да се ситуација сагледа из свих углова и да се свеобухватно разумије.
А та црногорска резолуција нипошто се не може сводити на изнуђени чин и на покушај балансирања и тражења противтеже резолуцији о Сребреници. Премда она јесте и то и премда је ту превасходно о једном политичко-административном чину, ова црногорска резолуција има неке веома битне аспекте, чији је значај тешко схватити уколико се не одбаце острашћености и ускогрудости. А важност тог документа лежи прије свега у његовој суштинској разлици у односу на декларацију усвојену у Генералној скупштини УН. Текст сребреничке резолуције од секундарног је знача, али контекст у ком до ње долази казује да је намјера предлагача да тај документ успостави као канон и као табу, те да му додијели улогу политичке, али и легислативне батине. Сребреничка се резолуција амбициозно нуди као завршетак и закључак, као коначно разрјешење након ког се више не треба бавити тим питањем. Наравно, та ће се амбиција показати као потпуно јалова, а сребреничка ће резолуција остати упамћена као скоро пародијски покушај дијела западних демократија да за идеолошким и пропагандним техникама посегну на начин који је својствен ауторитарним друштвима.
Резолуција коју је усвојио црногорски парламент, с друге стране, нема нити уопште може имати амбицију да постане облигаторна и да сутра буде кориштена као легислативна батина. Највише што она може бити јесте глас подсјећања да је балканска повијест знатно комплекснија и да нипошто не може бити сведена на само један неуралгични и трауматични догађај. Она је позив да се ранама и ожиљцима прошлости приступа принципијелно и конзистентно, уз међусобно уважавање траума и горчина. И управо је то њена највећа вриједност, јер балканским друштвима нису потребне поједностављене и селективне комесарске истине већ неусловљен и отворен дијалог те што потпуније међусобно разумијевање као једини начин да се сузбију злочини у будућности.
Да ли се ствар са црногорском резолуцијом могла извести мало боље? Несумњиво да јесте. Умјесто наглашавања макабричних локалитета на којима се одвијао завршни чин трагедије, она се требала бавити извором зла, односно чињеницом да су у марионетској НДХ три народа, Јевреји, Срби и Роми, стављени ван закона у већем или мањем капацитету. Суштина проблема и корјенско зло су политике и идеологије које некога изводе из законске заштите и тако му умањују људскост, а топографија злочина и покоља тек је техничко питање. Зато је црногорска резолуција битно подсјећање на не тако давна искуства Европе са политикама и идеологијама које данас опет дижу своје гласове широм континента. Умивене, почешљане, елоквентне, али итекако склоне идејама искључивости и максимализма које су у прошлом вијеку водиле ка расним законима а потом и ка логорима смрти.
Вук Бачановић: Јад и биједа црногорске опозиције | Журнал (zurnal.me)
Свађе око те резолуције и критике које јој се упућују са разних страна не казују ништа о самом документу и о намјерама његовог предлагача, већ свједоче да је овдје и политичка и друштвена и историјска свијест болно закржљала због чега се све посматра на навијачки начин и очима ситносоптственика или пијачног накупца. Због тога се та резолуција осуђује и проглашава штетном и пропушта се још једна прилика да се започне дијалог, да се о прошлости проговори принципијелно и феноменолошки, с жељом да се она не понавља, умјесто навијачког арлаукања парола које никаквог садржаја и смисла немају. Црногорска резолуција је подсјећање које позива на суочавање и на дијалог, а то су увијек дуготрајни и захтјевни процеси. На резолуцију се обрушавају запуштене и скучене свијести које управо због те запуштености и скучености нису у стању да стварност схвате као динамично клупко процеса, већ је посматрају као збир залеђених стања и зато све желе одмах и сад. Па због такве жеље никад ништа и не добијају.
А најчвршћи доказ да је црногорска резолуција битан и потентан чин налази се у реакцијама хрватске државне политике, те у реакцијама бирократа Европске уније који су просто запањени невиђеном дрскошћу неке тамо државице са руба Европе да дигне глас и подсјети нас да је не тако давно Европа била колијевка расних закона и логора смрти. Плашим се, међутим, да ће битност и потентност тог документа остати неискориштена прилика, јер скучености, искључивости и максимализми који су све виталнији одавде па до Берлина и Брисела не траже прилике, већ конфликте. На крају ћу додати још и то да они који критикују и осуђују резолуцију изгласану у црногорском парламенту, без обзра да ли своје пријекоре упућују из саме Подгорице или Загреба или Сарајева или Београда или Берлина и Брисела, подсвјесно признају да уствари не схватају шта је заиста проблем са идеолошким малигностима и изопаченостима које воде ка расним злочинима а потом и ка логорима смрти.
