Пише: Елис Бекташ
Ја сам у млађим годинама био некакав пријек и прожет некаквим наивним идеализмом и вјером у потенцијал људских бића али сам уједно сматрао и да је људско право на грешку прилично условно и лимитирано те сам стога и од других и од себе вазда захтијевао не само беспоштедно прегнуће већ и остварене резултате као плод тог прегнућа јер је прегнуће само по себи бесмислено замарање ако није довело до жељеног резултата. Такав однос према животу као појави и људским бићима у њему често је знао представљати извор нервозе и секирације па и фрустрације јер није уважавао објективитет и реалитет у којима људска воља вјечно води неравноправну борбу са случајем.
Можда и најважније што сам научио од свог команданта који је био једва нешто мало старији од мене али зато много мудрији и разборитији па и некако хуманији, јесте то да људима треба пружити прилику и када то изгледа узалудно. Пружена прилика другоме сама по себи није никаква гаранција да ће тај коме је прилика пружена прилику и искористити али у коначном исходу проценат оних који искористе пружену прилику и више него оправдава такав приступ па макар тај проценат био и један посто јер је големо омогућити макар једном од стотине да учини нешто што ће га обвеселити и оснажити и још му помоћи у сазријевању. Поред тога, пружање прилике другоме уједно је и етичан чин пар екселанс јер само тако и ми сами имамо право надати се пруженој прилици кад засеремо а само посве махнит и изопачен субјект може вјероват да се њему не може десити да засере.
Елис Бекташ: Необичан кантар
Вођен тим драгоцјеним и племенитим науком што сам га примио од свог команданта ја сам често пружао прилике другој чељади и неких се случајева и данас сјећам са радошћу мада је било и оних који су се показали као потпуни промашаји али ме ни они нису обесхрабрили већ бих се у таквим случајевима обично мало наљутио на себе због претјеране наивности и лоше процјене а онда бих казао самоме себи – а јебга, можда није он крив што није искористио пружену прилику већ је можда баш тај дан дошао баш такав случај који га је морао омести. Таква су разочарења краткотрајна и немају моћ да пољуљају човјекова убјеђења и одврате га од племенитих и корисних поступака али бићу искрен па признати да у искуству имам и нешто тежих разочарења проистеклих из чињенице да сам увакат научио значај пружања прилике другом инсану али сам зато са недопустивим закашњењем научио поступак за разликовање инсана од људског говнета те сам стога знао прилику пружати и људским говнима што се сваки пут показало као бесмислена грешка и сумануто трошење и времена и животне енергије.
Зато ви драга дјецо немојте каснити у стицању важних знања овако као ја и немојте учити на својим грешкама кад већ можете учити на мојим а ја вам ево предајем користан наук који вели да прилику говнима треба пружити само водокотлић и нико други. Уз то је јако важно да редовно вјежбате кретање кроз уске и неосвијетљене просторе те роњење на дах јер никад не знате кад ћете људско говно препознати у себи а као приљежни и вриједни полазници овог мог мејтефа досад сте ваљда научили да инсан не смије једним аршином мјерити себе а другим аршином другога.
