Пише: Елис Бекташ
Једном се ја враћао однекуд аутобусом а крај мене сјео један субјект из категорије старијих омладинаца који је изгледао сасвим уобичајено и пристојно али је зато око себе ширио густ и тежак задах налик на онај из војног купатила кад у њега уђе војска која се није окупала читаву хефту током које је изводила напорне маневре. У нека је доба то постало неиздржљиво а у аутобусу није било ниједно друго слободно мјесто да је упитах тог субјекта
– Жив био де погледај да ти није случајно крепало нешто у том руксачићу.
– Није, одврати љубазно субјект, већ то ја данфам и тукнем од синтетике.
– Шта ће ти синтетика јадан и болан небио? упитах га јер ми вазда буде жао кад се младо биће упропаштава пороцима.
Елис Бекташ: Трактат о пружању прилике и о улози водокотлића у том поступку
– Па чуо сам да је синтетика добра за расположење јер подиже ниво серотонина а и да се боље учи на њој а ево баш спремам испит из логике на филозофском.
– Па шта си то утрпао у себе несрећниче и какво ти то смеће дилер доноси? опет га упитах.
– Нисам ништа у себе, збуњено ми одговори субјект, већ сам обукао гаће и поткошуљу од полиестера а ево су ми и кошуља и чарапе од истог материјала.
– Узми и слушај неку музику или гледај неки филм и не губи вријеме на учење, посавјетовах га, јер већ знадеш све што ти треба да положиш испит из логике на филозофском у данашњи вакат.
