Пише: Елис Бекташ
Свињарија са испоручивањем долине Јадра корпорацији Рио Тинто с једне стране је искључиво унутрашње питање Републике Србије. С друге стране, међутим, само посвемашњи политички идиот може вјеровати да се та свињарија не тиче и околних земаља, барем као парадигма модела увођења тих земаља у стање колонијалног ропства.
О експлоатацији литијума као разорној и погубној еколошкој катастрофи нашироко је писано, понекад и уз претјеривања и пренаглашавања, али та су претјеривања и разумљива и допуштена када је у питању борба за сам живот. Еколошки прихватљива експлоатација литијума – не постоји нити може постојати, без обзира на сладуњава увјеравања корпоративних агитпроповаца и њихових квислинга у тијелима власти.
Није, међутим, проблематичан само еколошки аспект свињарије са Рио Тинтом. На много начина, чак је и већи проблем деструкција државе кроз интервенције на легислативи, а превасходно на закону о рударству и геолошким истраживањима у Републици Србији од 2021. године, којима се страним корпорацијама допушта извоз полуобрађене рудне сировине, чиме Србија буквално поклања метале и минерале који се налазе у таквој сировини, и којим се, што је још опасније, улога јединица локалне самоуправе у процесу одлучивања своди на – икебану. А држава се, као управни апарат, одриче доброг дијела својих механизама контроле над страним експлоататором, као што се одриче и огромног дијела прихода.
Такав закон у Србији засигурно није могао донијети друштвено и национално освијештен Србин, као што га у Конгу или Чешкој не би могао донијети друштвено и национално освијештен Конгоанац или Чех. Такав закон могу донијети само издајници и квислинзи који презиру идеју јавног добра и интереса друштва на чијем се челу налазе.
Уколико властима Републике Србије пође за руком да уведу Рио Тинто у долину Јадра, то ће означити довршавање процеса посттранзицијске колонизације, а након србије ће, по домино-ефекту, у колонијално ропство пасти и околне земље. Прво Босна и Херцеговина, у којој федералне власти никада и нису имале свијест о јавном добру и интересу и које се према страном корпоративном капиталу традиционално понашају слугански и снихсодљиво, а у томе им се придружују и власти Републике Српске, чији се предводник просто утркује да што прије испоручи Српску корпоративном злодуху.
Због тога се она Србија, која је изашла на улице да протестује против Рио Тинта и Вучића, не бори само за себе, већ се бори и за околне земље. Али да би та борба имала икакве изгледе на успјех, она не смије бити вођена као и досадашње сличне битке. Србија овај пут не смије допустити ни властима ни опозицији да те протесте обесмисле и угуше. А да би се то постигло, Србија на протесте мора изаћи са шајкачом на глави и са опанком на ногама, јер само ти парадигматски симболи шумадијског геџе, као предуслов и националне и државне свијести, имају довољну снагу да се супротставе и перфидном колонизаторском окупатору и његовим квислинзима у Србији. И само на тај начин Србија која протестује може поколебати барем дио оне хипнотисане Србије у власти Вучићевог СНС, која наивно вјерује да је вулгарни фолклорни национализам, чији је врхунац досегнут умотавањем у заставу и пуштањем сузице на Ист Риверу, доказ националне и државничке свијести.
Да би се схватило пред колико тешким искушењима и пред колико тешком битком се налази Србија, потребно је схватити да су они који у свијету корпоративног колонијализма желе видјети покорену и поробљену Србију одахнули два пута. Први пут када је убијен Зоран Ђинђић и други пут када је Александар Вучић дошао на њено чело. Вучића је, као амбициозног радикала, корпоративни Запад пробрао да доврши посао испоручивања Србије корпорацијама ког његови претходници попут Динкића и Ђиласа нису успјели довршити, а у пакету са Вучићем одабрана је и псеудолиберална опозиција која је толико опсједнута дијалогом са страним амбасадама да никада није успјела пронаћи заједнички језик са житељима Србије. Уосталом, опозиција оличена у Драгану Ђиласу и Мариники Тепић испоручила би Србију Рио Тинту једнаком брзином као и власт оличена у Александру Вучићу.
Зато, Србијо, шајкачу на главу, опанак на ноге али и књигу у руке, јер те само свијест и знање о себи самој али и о свијету у ком се налазиш може спасити, а ако спасиш себе, спасићеш и друге. Но, не очекуј одмах захвалност за то, јер је хипнотички транс многих које ћеш спасити предубок и многи међу њима нису у стању схватити одакле долази опасност.
