Пише: Елис Бекташ
Након дванаест дана проглашено је примирје у једном од најбудаластијих ратова новог доба, оног између Израела и његове филијале у Вашингтону с једне и Ирана с друге стране. Упркос драматичним и сензационалистичким медијским извјештајима и претенциозним анализама, тај рат с аспекта војне вјештине није донио ништа што већ није било познато, али је подсјетио на неке олако занемарене лекције из прошлости и уједно је постао могућа парадигма будућих ратова.
Дакле, као што се знало и прије тог сукоба, Иран располаже релативно застарјелим системом трупне и територијалне противваздушне одбране, те болно застарјелим ловачким ваздухопловством које се још увијек ослања на апарате треће и четврте генерације, услијед чега се лукаво одлучио на пасивност тог система, како би избјегао његову анихилацију – Израел сам не би био способан испунити тај задатак али не треба сумњати да би, у случају веће активности иранске ПВО и ловачке одбране, Сједињене Државе тренутно пружиле активну подршку свом савезнику и активирале своје авијацијске снаге са носача авиона и из база у ширем региону.
Разлог те неспособности за самозаштиту, али и разлози многих других проблема иранског друштва, леже у самој природи власти у Ирану. Сви револуционарни режими имају тенденцију да се, по освајању власти, запарложе и усмрде, и да зарад очувања властитих привилегија склизну ка опортуном конформизму, одбацујући у пракси идеале и задржавајући их само у пољу пропаганде. Иран је већ деценијама у рукама конзервативне и реакционарне теократске клике чији механизми колективног одлучивања постоје само привидно па им стога почесто недостаје и рационалност и флексибилност, а потом се ти недостаци преносе и на друге, потчињене државне структуре, попут оне војне или обавјештајно-безбједносне.
Тако обликовани структура и апарат државе нужно су у исти мах и сувише модерни, јер су давно изгубили и револуционарну амбицију и вољу примитивних друштава за благостањем, да би били непредвидиви и неукротиви противник и сувише немодерни, јер због своје сатрапске и теократске природе модернитет за њих представља смртну погибељ, да би били дорасли захтјевима савременог ратовања у информационој ери.
С друге стране, ни са Израелом ствари не стоје много боље. Израел је демонстрирао технолошку надмоћ која је у ствари само привидна и која указује на дубоке проблеме у његовом војном, али и политичком апарату. За операцију против Ирана, која је била ограничена и по циљевима и по времену и по простору, Израел је ангажовао више од двије трећине своје борбене авијације, што значи да је дјеловао на горњој граници напрезања односно да не би могао дуго издржати такав режим напрезања својих борбених ефектива.
Постигнути ефекти операције, упркос медијском и пропагандном пренапухивању, у основи су прилично скромни – убијено је неколико високих официра и политичара и неколико научника, те неколико стотина цивила. Према извјештајима нешто одмјеренијих извора, оштећења нанијета нуклеарним постројењима нису таква да оправдавају трошкове и ризике екстензивне употребе пар стотина борбених апарата.
Но Тел Авив се суочио са два још дубља проблема у зрцалу – први је неефикасност система противракетне одбране, који је веома наивно и дилетантски активиран у пуном обиму приликом прошле размјене пројектила са Ираном, што је противнику омогућило сагледавање и анализу слабости тог система, па самим тим и његово бушење. Други, вјероватно и најдубљи проблем, јесте већ хронична и перманентна неспособност ционистичких власти да артикулишу политичку дефиницију својих ратних циљева.
Било би незахвално и недопустиво претенциозно чак и покушати да се на овако скученом простору покушају пружити објашњења веома комплексних узрока те неспособности, али у њеној генези несумњиво свој удио има и чињеница бујајућег вјерског лудила у врховима власти те чињеница да је ционизам у својој најдубљој природи расистички идеолошки оквир.
Не треба заборавити да је још прије педесет година генерална скупштина УН изгласала резолуцију којом је ционизам означен као расизам, да би по завршетку Хладног рата та резолуција била повучена и да своје политичке али и ратне циљеве обликује у складу с том димензијом властите природе, а чак ни у данашњем свијету није баш мудро и опортуно пружати експлицитно признање властитог расизма, због чега се као casus belli и као ратни циљеви користе изанђале флоскуле о праву на живот и праву на опстанак, које су, управо захваљујући дивљачком и агресивном понашању ционистичког режима давно изгубиле и снагу и увјерљивост, барем у очима оних који не пристају на самозатупљивање и на одрицање од разума пред пропагандом.
Млитав и бурлескни рат између Израела и Ирана скоро да је наликовао на пријатељску утакмицу или на двострану здружену тактичку вјежбу. Човјек скоро да дође у искушење да се сагласи са бројним теоретичарима завјере који су од првог дана тврдили да је ту у питању договорена представа два фундаменталистичка режима суочена са све снажнијим опозиционим врењима у својим земљама.
Осим привремене консолидације режима и националне хомогенизације, које су по правилу нужне посљедице сваког рата, никакав други ефекат нити икакву другу корист тај рат није донио, изузев што је скренуо пажњу са дивљачког и терористичког поступања званичног Тел Авива у Гази и на Западној Обали. Ко ће све извући корист из израелског забијања глоговог колца у лешину међународног права, вријеме ће показати.
Блиски исток већ дуго гори и страдава у бесмисленим и беспотребним ратовима. Овај посљедњи био је најбесмисленији и најбеспотребнији међу њима. Ти његови атрибути, нажалост, не значе да пролази вријеме ратова, већ означава улазак у нову епоху, у којој се више не покушава одржати чак ни привид разложности и легитимитета у међудржавним пословима, укључујући ту и оне ратне.
Затуцани и фанатични Тел Авив и Техеран, плашим се, нису на заласку. Свијет се драматично мијења и у њему се успостављају нове границе и нове подјеле моћи. Веома је могуће да ће у таквом свијету преживљавање бити лакше друштвима под шапом примитивних и дегенерисаних режима, јер ће такви режими бити послушнији онима под чијом су шапом глобални центри моћи. Краће речено, све је илузорније очекивати демократску и упристојену Европу из друге половине прошлог вијека у Тел Авиву и Техерану. И све је изгледније очекивати Тел Авиве и Техеране у данашњој Европи.
