Пише: Елис Бекташ
На друштвеним се мрежама служим језиком ког зовем протохумским и који је поклич моје побуне против стерилног кабинетског терора, тог методичног и пузајућег исушивача смисла из језика. Тај мој протохумски језик многима изгледа као некаква покварена и изопачена појава, но он је уствари паладин и гардиста синтаксе, те носитељице значења, а уједно се виспрено поиграва са језичким нормама и канонима, показујући да оне постају бесмислене, па чак и штетне, када саме себи постану сврха, јер норма и канон који су сами себи сврха толико силовито оздвањају празнином да се крај тог звекета више никакав смисао и никакво значење не могу чути.
Неријетко се испред мене устобочи питање, често и у судачки плашт огрнуто и некаквим пригушеним пријекором пропраћено – шта ти значи ово кварење нашег лијепог језика? Они са истанчанијим жандарским инстинктом том ће питању додати и сјећање на чињеницу да се својевремено нисам либио, а ни сада се не либим написати пјесму или причу на екавици и тако ме начинити метом њихове сумње да иза свог писања скривам и неке мрачне и злослутне накане. Ја знам да питање само по себи не може бити злонамјерно нити може имати супротну атрибуцију но осјетим ли да је питалац као биће злонамјеран одговор просто прешутим или питаоца пошаљем тамо гдје му је и мјесто а тек изузетно и ако сам добро расположен извргнем га и руглу због тог непристојног увјерења у властито право и послање да поставља таква питања.
Но ту и тамо такво ми питање постави и неко близак и у чију доброхотност не могу нити желим сумњати и тада дајем одговор поштен али и непотпун и кажем оно што је у основи тачно а то је да сам својевремено екавицу посвојио из пуке зајебанције а потом се знало десити да осјетим да она прија мојој реченици и да се једна око друге заљубљено увијају па човјеку просто дође жао да их раздвоји а године живљења у Београду те неупоредиво дужа наклоњеност Црњанском или Станковићу те изнад свега Пекичу, а потом и страсно урањање у архиву Политике у којој су се преда мном као зумбули отварали текстови Бен Акибе и Предрага Милојевића, учврстили су тај љубавнички загрљај али су га и задржали у том љубавничком што ће рећи формално нерегулисаном статусу но треба додати и то да је додатни разлог за повремено писање екавицом одражавао помало и моју војничку природу али не на начин на који то запуштена провинцијална свијест може појмити и која никад неће схватити шта је тачно Умберто Еко рекао оним својим чудесним поређењем из Имена руже – лијепа као војска под заставама.
Да не бих остављо простора за накарадне претпоставке склоне да моје путовање кроз лавиринт језика тумаче себи разумљивим повијесним баналностима и вулгарностима ево ћу артикулисати шта мислим када говорим о том одражају моје војничке природе – човјек који се изражава у границама матерњег идиома склон је да очас склизне у недопустиву рутину и допусти лакоћи баратања своим хабитуалним језиком да га заведе и очас усмјери на пут разметности а често и расплинутости али насупрот томе довољно је да човјек само пола корака иступи преко те границе матерњег идиома па да осјети како једноставно нема права на опуштеност својствену онима који вјерују да суверено владају својим изразом те да преузме бреме одговорности спрам језика као легионар спрам своје тврђавице у пустињи односно да препозна језик као месџид душе и игралиште разбора и зато сам данас екавици захвалан на ономе што ми је подарила онако као што војник у боју знаде бити захвалан нареднику који га је као младог регрута обучавао за погибељи што га очекују и тако му увећао изгледе на преживљавање.
Но пошто ми никад није падало на памет да екавицу и проговорим, то је она постепено ишчезавала и из мог писања ал никад у потпуности а ја бих изневјерио властити језик кад бих га користио да се њиме правдам пред онима који ће упркос датом објашњењу и даље чврсто сматрати да сам понешто затајио и да ту постоје још неки скривени мотиви па умјесто правдања таквима само једно ћу казати – ја се без страха препуштам језику а вас ваши страхови нагоне да говорите ијекавицом но мислите екавицом и то оном Матије Бећковића или да говорите екавицом а мислите ијекавицом Абдулаха Сидрана, дочим су и мачке и пси и језик увијек осјећали да се са мном без бојазни могу поиграти јер их у игри нећу озлиједити нити ћу покушати да себе наметнем у настраној улози господара стога што игра није знаност већ у њој велику улогу играју интуиција и срећа а ја сам имао обоје да наслутим како језик треба извести из фискултурне сале на пољану и тамо га пустити да трчи и преврће се ослобођен команди тренера и стеге правила и прописа.
Елис Бекташ: Повијест унапријед
Допустивши језику да се игра без узди периферних одлика попут фонетике и морфологије а поготово оних скоро па извањезичких које су резултат кабинетских конвенција што ће рећи оних правописних, он је радосно стао јурцати унаоколо и истраживати свијет срећан што је његова срж добила прилику да ради оно што жели а срж је језика синтакса и једино је она као носитељица мисли оно што чини разлику између језика који остаје вјеран себи и језика који се претворио у блебетање или у кукњаву или у стражарски императивни монолог, дочим је моја разиграна синтакса наједном отворила нови простор семантици и ја сам усхићен запљескао схвативши да су ријечи у том, дакле овом мом језику, не само бременитије значењем већ и да као означитељи прецизније и потпуније прекривају појаве које чекају да буду означене но најдрагоцјеније што је та игра подарила и језику и мени било је то чудесно осјећање слободе о ком вам нећу говорити јер је свако искуство нетранзитивно а осјећање слободе најнетранзитивније је међу свим искуствима и ако некад то осјећање затрепери и у вашој души значете о чему говорим а ако не, е па јебга онда, шта ћу вам ја, није вас мој курац правио па да мени своје поразе на рачун мећете.
А овај мој језик ком сам дао семантички минуциозно одабрано име – протохумски – још увијек има своју заводљивост и ја још увијек ашикујем с њим јер он за разлику од ваших нормативних или декларативних језика, који чак нису ни језици већ некакви напирлитани и вашарски егзалтирани вернакулари, није посесвиван и никад ми није поставио ултиматум да се опредијелим само за њега или само за из њега изведене идиоме међу којима су можда и ти ваши нормативни и декларативни вернакулари. Ја у овом часу не знам да ли ћу протохумски носити довијека као скупи кафтан од свиле или ћу га пак једном одбацити као до неупотребљивости искрзане фармерке, тражећи нове и још разиграније инкарнације језика но то и није питање од нарочитог значаја, но оно што јесте од нарочитог значаја то је што ја својим језиком вољно и одважно одбацујем сваку шићарџијску калкулацију и свјесно пред собом затварам и капије и двери овдашњих нормираних и канонизованих књижевности уједно исказујући гађење пред доминирајућим духом већинарства који је давно завладао тим књижевностима и још дуго ће њима владати, а то је дух који не зна шта је самоћа и који је гоњен демонским и огњеним поривом да се сврстава притом се лажно представљајући и показујући унаоколо ко зна гдје збављену кривотворену потврду о несврстаности.
Тај дух води и у писање језиком забачене касабе која је у својој свијести чвориште свијета баш као и у писање дроидским језиком некаквог надурбанитета те у механицистички космополитизам, што су по правилу одлике и обиљежја оних који би за себе да прискрбе бардовску синекуру. И тај језик забачене касабе и тај језик карикатуралног урбанитета само су два агрегатна стања једног те истог што ће рећи сврставајућег духа, дакле духа који није кадар да породи књижевност и духа који не влада органоном, дакле језиком за стварање књижевности већ упроно настоји да као кукавичје јаје под књижевност потури исповиједи о властитим фрустрацијама те арлауке и јауке свог страха пред другим или пред животом, свеједно.
Елис Бекташ: Трактат о пружању прилике и о улози водокотлића у том поступку
Ја, међутим, пишем да бих освијетлио лавиринт властите самоће но не и да бих утекао из њега јер бих изласком из самоће изашао и из себе сама, па стога као човјек нисам сам, али као писац јесам биће самоће зато што само као биће самоће могу бити писац а чак и кад изгледа да писањем позивам на разговор и на еглен, то је само привид у функцији стила, а да није ријеч о привиду онда ту не би била ријеч ни о књижевности. А писац сам и јер се грозим и гадим плурала на исти начин на који су се Ничеу гадили они имбецили који су његовог надчовјека хтјели ставити у строј са другим надљудима, не схваћајући да је надчовјек супериорно биће искључиво захваљујући својој самоћи а да два надчовјека, или чак више њих, окупљена на једном мјесту могу бити само Улица Сезам или Мапет шоу и то на сутлији или на гибаници и понекад наоружани и крволочани али и даље је то само луткарски шоу.
И ви, драги моји читаоци, у свему томе мени нисте друго доли гранични камови на хоризонту који ми помажу да очувам свијест о томе да самоћа није нихилизам. Можда вама то не изгледа као значајна улога али ја сам вам бескрајно захвалан на томе јер највећи дио онога што се за књижевност издаје ни данас као ни у пређашњим временима није друго доли у основи непристојно и егзибиционистичко разголићавање властите незанимљиве и несадржајне уплашености без икаквог значаја за другог уплашеног човјека изузев за оног који припада стаду таквог литерате а притом је ту ријеч и о ћифтинском калкулисању – та јефтиније је постати свештеник у фарисејској структури и уживати синекуре или чак само у комплиментима и одушевљењу медиокритета за медиокритете него из вог џепа платити стручну особу школовану да такве исповиједи саслуша и да оном ко се исповиједа пружи потребну стручну помоћ, спиритуалну ил медицинску, опет свеједно. Ја им, наравно, не каним угрожавати освојене позиције нити их прекоријевати или охрабривати да се промијене већ нека их тамо гдје су и нека их таквих какви су, а нека и мене у лавиринту моје самоће.
Ионако сам сувише времена проћердао и отео од себе пристајући на компромисе што их је моја наивност сматрала за прихватљиве и трошећи свој језик на појаве које тај језик нити схваћају нити се угодно осјећају кад их описује један слободан и себи вјеран језик, већ стално звјерају унаоколо гледајући кад ће се у близини појавити њима драг и близак језик рачунџијства и кичасте имитације духовности а мој језик није ту да онима који су збијени у својој људској осамљености служи као брана пред ужасавајућом слутњом властите безначајности под сазвијежђима и под слаповима времена. А за шта тај мој језик служи, е то вам већ не могу казати јер то ни сам не знам а кад бих знао вјероватно бих престао писати и склањати се у самоћу која у протохумском не значи исто што значи у нормативним и декларативним језицима, баш као и све остале његове ријечи што се по бремену значења разликују од ријечи у вашим вернакуларима.
А за стрпљива читаоца, који је стигао до краја ове посланице, ево и једне пјесмице на протохумском:
какое елис зајахо кљижевнос
стао бекташ
на бињекташ
па узјахо коња
узду пусти
па се спусти
јер му нешто воњато што смрди
коњ не прди
ваља казат јавно
истина тражи
да се обнажи
коњ је крепо давноелис је реко
нек други неко
јаше мртву рагу
пусти сузу
баци мамузу
и све посла кврагусад слободно дише
и глупости пише
па на фејсбук качи
вриеме тако
знат је лако
шта кљижевнос значи
