Пише: Елис Бекташ
Прије пар година добио сам позив да учествујем у једној дискусији о питању фашизма и антифашизма у данашњици. У жару расправе један од учесника, популарни активист и доктор повијесних знаности Драган Марковина, стао је да ми са некаквог папирића чита четрнаест одлика које Умберто Еко приписује фашизму.
Након што сам му указао на чињеницу да је свака од тих одлика у већој или мањој мјери била присутна и у политичком, друштвеном и повијесном животу социјалистичке Југославије, Марковина је стао да ме зажагрено увјерава како Југославија није била фашистичка земља. Његова упорност у објашњавању једне ноторне чињенице извирала је из његове неспособности да схвати моје неизговорено питање – која је мјера фашизма прихватљива?
И управо је то кључно европско питање након Другог свјетског, а поготово након Хладног рата. Но ревивализам и ренесансу фашистичких и нацистичких идеја нипошто не треба приписивати њиховим врлинама. Још је средином прошлог вијека Ками упозоравао да тоталитаризми не извиру из врлина тоталитариста већ да стасавају на грешкама либерала, при чему Ками тај појам не користи у његовом данашњем, обогаљеном и суженом значењу, већ њиме означава све оне који се противе опресији и сужавању слобода.
Фашистичко и његов још малигнији варијетет, нацистичко мишљење вјешто користе по своје интересе срећне околности редукције и одумирања појмовних садржаја те стерилну етикецију политичке коректности, захваљујући чему је друштвена критичка мисао отупљена и налази се у стању својеврсне кататоније.
Управо због тога је могуће да се њемачки социјалхришћански чиновник Кристијан Шмит проглашава високим представником за Босну и Херцеговину, премда је његово постављање на ту функцију спроведено по, у најмању руку, сумњивој процедури и уз заобилажење Савјета безбједности УН као кровног тијела за надзор над дејтонским политичким и правним оквиром у БиХ.
Као што је због појмовне стерилизације и отупљене критичке свијести могуће да нико у Босни и Херцеговини не реагује на скандалозан интервју што га је тај баварски чиновник дао аустријском листу Профил, у ком, између осталог, изговара и сљедеће ријечи: Мој добар пријатељ, бивши аустријски канцелар Александер Шаленберг, једном ми је рекао: „Превише си Нијемац, премало Балканац“. У Европи сви размишљамо рационално, али на Балкану се понекад догађају ствари које не слиједе логику.
Ако би се тај исказ још и могао оправдати када би дошао од неког егзалтираног тинејџера који оставља коментаре по друштвеним мрежама, изговорен из позиције високог представника, дакле нелегитимног лорда протектора односно гаулајтера Босне и Херцеговине, он свједочи не само логичку инкозистенцију и инкотиненцију, већ и једну малигну увјереност у цивилизацијску, па сљедствено томе и етичку супериорност Шмитове Европе у односу на Балкан, па и на сва друштва онога што се назива Другим и Трећим свијетом.
Супремацизам није европски ексклузивитет већ се среће и у другим дијеловима свијета, како у Сједињеним Државама тако и на Далеком истоку, али Шмитов супремацизам изравни је продукт идеја које су обликовале аријевско нацистичко лудило и у њему дочекале своју терминалну артикулацију. Разлика између Шмита и, рецимо, Гебелса, лежи у чињеници да Шмит своје супремацистичко увјерење одијева у чиновнички и демократски дискурс и да не позива на екстерминацију мање вриједних народа, али он, баш као и Гебелс, сматра да његова Европа, дакле једина коју он признаје за Европу, има и право и обавезу цивилизовања примитивних народа, па и по цијену поткопавања темеља права у њиховим земљама.
Гаулајтер Шмит одлази корак даље па већ у наредном одговору на веома перфидан и подмукао начин поткопава саму идеју демократског, односно изборног легитимитета у Босни и Херцеговини, тврдњом да многи људи у Републици Српској Додика не подржавају, али постоји одређена овисност што се тиче радних односа у пренапуханом јавном сектору. Ноторна је чињеница да многи у Српској не подржавају политику Милорада Додика, али она је као аргумент безначајна, јер се подршка о којој је ту ријеч исказује превасходно на изборима, а они су показали да Додик ужива највећи и најчвршћи изборни легитимитет не само у Српској већ и у читавој БиХ.
Шмит по свој прилици себи никад не би дао за право да у својој Њемачкој девалвира специфичну тежину свог политичког опонента по основу подршке исказане путем медија и друштвених мрежа, већ ће и најљућим политичким противницима уважити подршку добијену на изборима. Али у његовој аријевској и супремацистичкој визури таква етикеција очито не важи за друштва која он сматра примитивним и заосталим.
Што се тиче односа политичке овисности и пренапуханог јавног сектора, он није спецификум само Српске, већ је итекако присутан и у Федерацији, али Шмит себи даје за право да га као проблем лоцира у само једном дијелу БиХ. Тај је однос нужна посљедица управо дејтонског политичког и правног оквира, те накнадних интервенција, спроведених углавном по арбитрарној вољи чиновничког Брисела, у вријеме када су у њему водећу ријеч имале политике блиске Шмитовој.
Што се тиче Шмитовог заклињања на оданост идеји мира у Босни и Херцеговини и на исказивање властите спремности да се још дуго жртвује да тај мир одржава, уједно одржавајући масну плату, он уствари босанскохерцеговачком друштву поручује да је за њега могућ само један облик мира, онај који се одржава по милости бриселских и берлинских чиновничких структура. А управо је Шмит, у тандему са својим претходником Инцком, учинио све да мир у Босни и Херцеговини постане октроисана бирократска и административна процедура, а не модел друштвеног живљења.
Захваљујући тандему Инцко-Шмит добар дио Босне и Херцеговине, превасходно онај у чије име говоре бошњачке, псеудољевичарске и псеудограђанске странке, гурнут је у стање неурастеније која убрзано прелази у психозу опсједнутости Милорадом Додиком. Због тога данас у политичком Сарајеву мало ко или чак нико није у стању разумјети да одбрана Босне и Херцеговине волунтаристичким захватима на легислативном оквиру није одбрана Босне и Херцеговине њених житеља већ је то одбрана полуколонијалног посједа и интереса политичких центара у Бриселу, Берлину и Бечу.
Нећу се на овом мјесту бавити политичким чинодејствовањем Милорада Додика и само ћу казати да је веома површан читалац онај ко овај текст доживи као одбрану његове политике. Ствар је у томе да је Милорад Додик или ма који други политичар савршено ирелевантан у односу на чињеницу поткопавања самих темеља права и правне филозофије и успостављања модела одлучивања о виталним политичким, правним и друштвеним питањима без учешћа друштва и без механизма контроле над политичким ауторитетом који је друштву наметнут споља.
Такав модел одлучивања отвара могућност да друштво буде предато на управу политичким струткурама које ће се показати као знатно искључивије од Милорада Додика који, уосталом, и није баш неки радикал, ма колико његов наратив пружао такву слику, и који је и даље водећи глас у политичком простору Босне и Херцеговине који позива на градњу реално одрживог друштва и државног оквира умјесто на одржавање бирократског франкенштајновског чудовишта у животу.
Отворен и неусловљен дијалог политичког Сарајева са политичком Бањалуком и политичким Мостаром и то без међународног туторства и посредовања није само једини пут ка лијечењу Босне и Херцеговине и изградњи реално одрживог друштва и државе, то је и једини пут који ће омогућити да ти политички центри можда једном схвате битност питања с почетка овог текста – која је мјера фашизма прихватљива? То питање данас овдје мало ко разумије, укључујући и Милорада Додика који за свог патрона бира човјека задојеног духом нацизма, Бењамина Нетањахуа.
