Пише: Елис Бекташ
Искривићемо се, драга дјецо, до тала и ви и ја јер нам с грбаче не силазе ове арзухалџије и арзухалџнице што ништа не умију казат па чак ни ишаретом а што неће закукат и завапит до неба. Једни кукају да издише женска литература, други да скапава национална, трећи да антифашистичка управо у овом часу испушта свој самртни хропац под теретом разних политичких душманлука, а ништа од тога није тачно јер уствари никад бољи вакат није био за бавит се писањем. Једини проблем ових арзухалџија и арзухалџиница јесте то што за писати књижевност није довољан само повољан вакат већ је, јебемлига, потребно и знати како се пише.
Да будем посве искрен, нисам паметан да ли да захтијевам њихов силазак с грбаче јер се плашим да ће нам се попет на курац, а познато је да се арзухалџије и арзухалџинице с курца веома тешко скидају, баш ко и они приљепци са кобилице лађе. Зато сам домислио да предложим нешто посве друго, да се ми, брате, фино подијелимо на лиге. Направимо феминистичку лигу, па ангажовану која би имала двије дивизије и то антифашистичку и грађансколибералну, па онда тронационалну лигу или националну тролигу, како вам већ воља, а можемо ако баш устреба направит и лигу за пичарење и прошњу сношаја путем лоших и још лошијих стихова.
Онда фино региструјемо клубове и играмо свак у својој лиги и пред својим навијачима, а не да овако досађујемо и Богу и народу. И немојте ми, дина вам и имана, говорит да претјерујем и да се књижевност не може дијелити тако јер се она дијели само на добру и лошу. И фудбал је један спорт али није вала Зидан играо са ровокопачима са Билиног поља. И кошарка је такође један спорт ал у пракси имамо мушку и женску а ове се двије кошарке, опет, дијеле на професионалну и аматерску. И сви играју у својим лигама а они најбољи стигну и до међународних клупских и репрезентативних такмичења.
Они без квалитете за престижна такмичења вазда имају на располагању једну од три опције. Гледати та натјецања путем малих екрана или их пратити из кладионице и путем телетекста а могу вала и сањати и маштати да су најбољи играчи на дуњалуку. Барем нам сањарије и маштарије нико ускратит не може.
Ако под хитно не уведемо неког реда у књижевност у виду лигашке организације такмичења, ускоро се у бујајућој џунгли суманутости више ни Индијана Џонс неће моћи снаћи. Ево се већ сад тешко снаћи кад у књижевности видите стећке и масовне гробнице, јер о тим појавама пишу и Курта и Мурта, а богами и сердар и војвода, и сви су убијеђени да баш њихово писање нуди посве тачне и коначне одговоре и закључке на тамна и хладна питања гробница и на тешка и грубо исклесана питања стећака.
А што је најгоре, почели су се свађат међу собом, али арзухалџије и арзухалџинице своје свађе тако обављају да у њима страдавају искључиво они који с њиховим изласком из памети никакве везе немају нити за њега сносе кривице ма колик и зрно проса. Пријете једни другима и вријеђају се међусобно тако страшним изразима да би човјек рекао, ови ће се дохватит за гркљане ако се икад сусретну и киселину једни другима у лице бацат и не само киселину, већ ће једни друге и у тамнице бацат и на најстрашније муке стављат. Али јок, већ кад се сусретну само оборе погледе у страну, баш као дилери који лошу дрогу продају, и разиђу се свак на своју страну.
Лукави су они, и једни и други па и трећи и четврти, и знају да душмане ваља чувати јер овако добре више никад и нигдје неће пронаћи. Као да су, естагфируллах, једни за друге прављени. Али зато недужну јавност, односно онај њен дио који је довољно махнит да прати књижевна напрђивања, јебу у мозак за све паре својим хајванлуцима, јер им се може и јер је овај вакат добар не само за књижевност, већ и за ахмаклуке разних врста па тако и за фалсификовани антифашизам и за корпоративно-фолклорни национализам, те за масовне гробнице и стећке у књижевности. Која, јадна, црче од од вриске парола, задаха амонијачких једињења и од тежине камених громада на себи.
Зато ја дајем овај приједлог да се уведу књижевне лиге и оформе књижевни клубови, за који, нажалост, већ сад знадемо да никад неће стићи даље од овог текста, а да ли је добро или лоше што неће стићи даље, то у овом часу не можемо знати ни ви ни ја.
