Piše: Elis Bektaš
Iskrivićemo se, draga djeco, do tala i vi i ja jer nam s grbače ne silaze ove arzuhaldžije i arzuhaldžnice što ništa ne umiju kazat pa čak ni išaretom a što neće zakukat i zavapit do neba. Jedni kukaju da izdiše ženska literatura, drugi da skapava nacionalna, treći da antifašistička upravo u ovom času ispušta svoj samrtni hropac pod teretom raznih političkih dušmanluka, a ništa od toga nije tačno jer ustvari nikad bolji vakat nije bio za bavit se pisanjem. Jedini problem ovih arzuhaldžija i arzuhaldžinica jeste to što za pisati književnost nije dovoljan samo povoljan vakat već je, jebemliga, potrebno i znati kako se piše.
Da budem posve iskren, nisam pametan da li da zahtijevam njihov silazak s grbače jer se plašim da će nam se popet na kurac, a poznato je da se arzuhaldžije i arzuhaldžinice s kurca veoma teško skidaju, baš ko i oni priljepci sa kobilice lađe. Zato sam domislio da predložim nešto posve drugo, da se mi, brate, fino podijelimo na lige. Napravimo feminističku ligu, pa angažovanu koja bi imala dvije divizije i to antifašističku i građanskoliberalnu, pa onda tronacionalnu ligu ili nacionalnu troligu, kako vam već volja, a možemo ako baš ustreba napravit i ligu za pičarenje i prošnju snošaja putem loših i još lošijih stihova.
Onda fino registrujemo klubove i igramo svak u svojoj ligi i pred svojim navijačima, a ne da ovako dosađujemo i Bogu i narodu. I nemojte mi, dina vam i imana, govorit da pretjerujem i da se književnost ne može dijeliti tako jer se ona dijeli samo na dobru i lošu. I fudbal je jedan sport ali nije vala Zidan igrao sa rovokopačima sa Bilinog polja. I košarka je takođe jedan sport al u praksi imamo mušku i žensku a ove se dvije košarke, opet, dijele na profesionalnu i amatersku. I svi igraju u svojim ligama a oni najbolji stignu i do međunarodnih klupskih i reprezentativnih takmičenja.
Oni bez kvalitete za prestižna takmičenja vazda imaju na raspolaganju jednu od tri opcije. Gledati ta natjecanja putem malih ekrana ili ih pratiti iz kladionice i putem teleteksta a mogu vala i sanjati i maštati da su najbolji igrači na dunjaluku. Barem nam sanjarije i maštarije niko uskratit ne može.
Ako pod hitno ne uvedemo nekog reda u književnost u vidu ligaške organizacije takmičenja, uskoro se u bujajućoj džungli sumanutosti više ni Indijana Džons neće moći snaći. Evo se već sad teško snaći kad u književnosti vidite stećke i masovne grobnice, jer o tim pojavama pišu i Kurta i Murta, a bogami i serdar i vojvoda, i svi su ubijeđeni da baš njihovo pisanje nudi posve tačne i konačne odgovore i zaključke na tamna i hladna pitanja grobnica i na teška i grubo isklesana pitanja stećaka.
A što je najgore, počeli su se svađat među sobom, ali arzuhaldžije i arzuhaldžinice svoje svađe tako obavljaju da u njima stradavaju isključivo oni koji s njihovim izlaskom iz pameti nikakve veze nemaju niti za njega snose krivice ma kolik i zrno prosa. Prijete jedni drugima i vrijeđaju se međusobno tako strašnim izrazima da bi čovjek rekao, ovi će se dohvatit za grkljane ako se ikad susretnu i kiselinu jedni drugima u lice bacat i ne samo kiselinu, već će jedni druge i u tamnice bacat i na najstrašnije muke stavljat. Ali jok, već kad se susretnu samo obore poglede u stranu, baš kao dileri koji lošu drogu prodaju, i raziđu se svak na svoju stranu.
Lukavi su oni, i jedni i drugi pa i treći i četvrti, i znaju da dušmane valja čuvati jer ovako dobre više nikad i nigdje neće pronaći. Kao da su, estagfirullah, jedni za druge pravljeni. Ali zato nedužnu javnost, odnosno onaj njen dio koji je dovoljno mahnit da prati književna naprđivanja, jebu u mozak za sve pare svojim hajvanlucima, jer im se može i jer je ovaj vakat dobar ne samo za književnost, već i za ahmakluke raznih vrsta pa tako i za falsifikovani antifašizam i za korporativno-folklorni nacionalizam, te za masovne grobnice i stećke u književnosti. Koja, jadna, crče od od vriske parola, zadaha amonijačkih jedinjenja i od težine kamenih gromada na sebi.
Zato ja dajem ovaj prijedlog da se uvedu književne lige i oforme književni klubovi, za koji, nažalost, već sad znademo da nikad neće stići dalje od ovog teksta, a da li je dobro ili loše što neće stići dalje, to u ovom času ne možemo znati ni vi ni ja.
