Пише: Елис Бекташ
Да ли ће Милорад Додик бити ухапшен, питање је које се јавности наметнуло као најважније у Босни и Херцеговини посљедњих дана. Стварност, међутим, говори нешто друго. Осим све ужим страначким камарилама у политичком Сарајеву и политичкој Бањалуци, те осим Додику лично, то је питање савршено ирелевантно.
Уосталом, какав значај може имати једно хапшење у земљи коју су њени властодршци, у удруженом злочиначком подухвату током ког су глумили међусобне нетрпељивости, увукли у дужничко ропство и многе будуће генерације осудили на економско робовање и отплаћивање кредитних дугова којима се годинама куповао останак незајажљивих партократских структура на власти. У земљи коју у све краћим интервалима потресају правосудни скандали или, још горе, скандалозна пасивност правосуђа. У земљи чије друштво није развило свијест о закону као највишем јавном добру.
Премда и Додик и његови опоненти у Сарајеву читаву ту тракавицу настоје представити као принципијелну борбу свако за своју визуру државних и националних интереса, ту је ријеч искључиво о наставку борбе за право да се и државна и национална добра недомаћински крчме и распродају у складу са интересима најужих партијских олигархија које су у овој земљи одавно почеле попримати обрисе кастинске физиономије.
Да, у праву је Милорад Додик када указује на недопустиву самовољу гаулајтера Шмита и на агонално продужавање праксе окупационе управе и арбитрарног и волунтаристичког наметања легислативних рјешења на начин месарски умјесто јувелирски. То, међутим, не значи ништа јер Додик своју борбу не води у име идеје јавног добра и интереса друштва као заједнице која вапи за законом, већ у име партијских а превасходно личних интереса, те у име властите визије државе као партократске латифундије са анемичним и стерилним легислативним механизмом, неспособним чак и да само дефинише стварне пријетње друштву, а камоли да им се успјешно супротстави.
У праву је Додик и када позива на унутрашњи договор у Босни и Херцеговини, али ни то не значи ништа, јер он на тај договор позива на идентичан начин као и некад Алија Изетбеговић, дакле пријетворно и неувјерљиво. Додик својим језиком непрекидно исказује презир према другоме, проглашава га за мање вриједног па чак се не труди ни да га номинује у складу са конвенцијама већ га означава именима која, из његове визуре, требају послужити као увреде. Тако се он, као ens loquens односно биће језика, срозава чак и испод нивоа хињавог Изетбеговића и спушта у муљ у ком обитавају трећеразредна спадала попут Раме Исака, Зукана Хелеза и Елмедина Конаковића.
Премда не постоји стварносно утемељење да се Додик означи као ens belli или биће рата, зато што он чињенично не дјелује у капацитету оперативног политичара који друштво припрема за рат, ни то не значи ништа јер његова реторика има тенденцију да друштво уведе у стање неурозе и хистерије и јер он, баш попут својих сарајевских опонената, властитим максимализмом и ексклузивизмом на семантичком плану поручује или ће бити како ја хоћу или ће бити крви. Оговорност за такво стање, међутим, не сносе само партократске структуре у политичком Сарајеву и политичкој Бањалуци, већ и читаво друштво које је пристало на политичку еутаназију и чија већинска пасивност омогућава да дисциплинована мањинска изборна воља управу над тим друштвом упорно повјерава онима који су неспособни да разумију ишта друго осим личних интереса.
А шта Додик заиста мисли о категоријама државе, друштва и нације, па и о категорији закона, зорно показује његов однос према студентским протестима у Србији и према Александру Вучићу. Не треба сумњати да и политичко Сарајево интимно гаји исту такву наклоност за Вучићеву партократију, јер и само тежи остварењу таквог идеала, али се то не усуђује јавно исказати услијед веома вулгарног разлога, односно услијед своје већ дубоко укоријењене србофобије. У свему томе није без значаја ни чињеница да политичке структуре из којих долази гаулајтер Шмит такође исказују разумијевање за Вучића, па се из свега тога може извући закључак да је драма на релацији Додик – Шмит – политичко Сарајево тек отужна варијација на чувену хумористичку серију Позориште у кући.
Босни и Херцеговини није потребан гаулајтер Шмит, али нису јој потребни ни политичари који свој raison d’etre виде у ексклузивном праву да баш они раскрчме остатке државних и националних добара и да се баш они немилице кредитно задужују како би још мало продужили своју владавину. Босни и Херцеговини потребна је свијест да држава, друштво и нација нису партијске већ политичке категорије, али прије свега јој је потребна свијест о значају и сврси закона као конвенције која штити права, како појединца тако и друштвене групе.
Потребна јој је спремност да несебично жртвује барем дио својих колективних неуроза и хистерија, јер је само на таквој несебичности могуће градити наду да ће једном то друштво бити способно разумијети идеју јавног добра и да ће се моћи барем пола корака приближити њеном остварењу. Са гаулајтером Шмитом, са политичким Сарајевом и политичком Бањалуком и са њиховим накарадним тумачењима Дејтонског мировног споразума Босна и Херцеговина може се надати само још дубљем урањању у економско и цивилизацијско ропство.
