Пише: Елис Бекташ
Демократија у пост-транзицијским друштвима на Балкану пролази кроз дубоку кризу чији се крај не назире на хоризонту и која се манифестује урушавањем темеља легализма под теретом партократије и свеприсутне корупције. Иако су постјугословенске државе формално прешле из ауторитарних у демократске системе, стварност је удаљенија од идеалнотипског модела владавине права и транспарентности него што су обећавале посљедње године југословенске епохе.
У основи проблема лежи партократија, систем у ком политичке странке имају потпуну контролу над државним институцијама. Овај феномен, дубоко укоријењен у земљама онога што се означава као Западни Балкан или, још магловитије, као „регион“, даје горке плодове у виду губитка аутономије државних органа и концентрације моћи у рукама неколико политичких елита. Босна и Херцеговина, са својим сложеним политичким системом насталим након Дејтонског споразума, екстреман је егземплар тог дегенеративног процеса. Колонијално уставно уређење с једне стране донијело је условно функционалан модел заштите етничких политика али је уједно спријечило развијање политике и у друге друштвене области, омогућавајући тако политичким странкама да учврсте контролу над свим аспектима јавног живота и да се временом успоставе као политичке, а све чешће и као насљедне касте, што гуши наду не само да ће доћи до демократизације већ и до било какве политичке и друштвене еманципације.
У Србији, чврста партијска контрола над судством и медијима ствара атмосферу у којој су независне институције практично парализоване а оне државне све инкомпетентније да испуне своју сврху. Протести у Новом Саду подсјетили су јавност на постојање партијских параполицијских структура које обављају хапшења али и премлаћивања ухапшених, без икаквог законског упоришта за своје дјеловање, чиме неугодно подсјећају на СА одреде Ернста Рема. Црна Гора је на својој грбачи истрпјела деценије владавине једне политичке структуре која је током година мијењала своје темељне идеолошке поставке, у зависности од тренутних потреба, показујући тако да је држање власти у ствари једина идеологија. Премда је у међувремену дошло до обарања те политичке структуре и премда су у Црној Гори започети одређени унутрашњи трансформацијски процеси, та земља и њено друштво још увијек се боре са посљедицама вишедеценијске консолидације моћи у рукама Мила Ђукановића и његовог партијског апарата који чак из опозиционе завјетрине још увијек има довољну моћ да субверзивно омета политичку стабилизацију државе и друштва.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Корупција је темељна препрека развоју и очувању демократских вриједности и друштвене еманципације. Она продире кроз све нивое власти и приватног сектора, подривајући повјерење грађана у правосудни систем и државне институције. Србија и Црна Гора суочавају се с оптужбама за корупцију на високом нивоу, укључујући афере које дотичу саме врхове политичких структура. Босна и Херцеговина није изузетак; непотизам, клијентелизам и политичке трговине цвјетају у земљи гдје се јавни ресурси често користе за личне или партијске интересе. Недавни скандал са приватном фирмом федералног министра унутрашњих послова Раме Исака, након што је откривено да је предузеће у власништву његове супруге добило посао на државном тендеру, окончан је експресном промјеном власништва над предузећем али не и оставком која би се у цивилизованом и уређеном друштву подразумијевала као нужан чин.
Један од најопипљивијих примјера урушавања легализма је селективна примјена закона, гдје се правда користи као оружје против политичких противника, док се чланови владајућих елита ослобађају одговорности. Овај двоструки стандард, доведен до веома опасних граница у случајевима федералног премијера Фадила Новалића, који је завршио иза решетака да би се прикрила одговорност супруге Бакира Изетбеговића, те предсједника Српске Милорада Додика којем се суди по основу личне одлуке Кристијана Шмита, високог представника сумњивог легитимитета, подрива основну идеју правне једнакости и ојачава осјећај несигурности и неповјерења у институције међу грађанима, будећи у њима све силовитију апатију и све снажнију жељу за одласком у емиграцију.
С обзиром на ове реалности, грађани губе повјерење у могућност промјена унутар институционалних оквира. То се очитује кроз масовну политичку апатију, која изравно води ка ниским стопама излазности на изборима. Миграција младих ка земљама Западне Европе постаје облик политичког протеста; одлазак постаје одговор на немогућност да се унутар система постигне стабилност и праведност.
Према неким истраживањима, више од половине младих у овим земљама размишља о емиграцији због недостатка прилика и перцепције да корупција и политичко покровитељство играју кључну улогу у успјеху. Чак и ако се резултати тих истраживања преувеличани, друштво се и даље суочава са чињеницом да број младих, а поготово стручних људи који напуштају земљу постаје демографска омча која се све више стеже око гркљана овдашњих друштава. Ова појава не само да слаби демографски и економски потенцијал земаља, већ и отежава било какве будуће реформе, јер нестаје критична маса младих која би могла бити носилац промјена.
Један од најалармантнијих индикатора демократске регресије смањена је слобода медија. У Србији су медији често под политичким притиском, а критички новинари суочавају се с нападима и застрашивањем. Слична ситуација је и у Црној Гори, гдје се независни медији боре за опстанак у атмосфери поларизације и политичких притисака. Босна и Херцеговина је, захваљујући својој фрагментираној политичкој и медијској сцени, посебно рањива на пропаганду и дезинформације које додатно поларизују друштво.
Иако је ситуација тешка и наизглед безизлазна, ипак постоје кораци који могу отворити пут ка стабилнијим институцијама и истинској демократији. Међународна заједница може имати одређену улогу у пружању подршке али испод те подршке веома се лако могу пронаћи и скривене, сиве па чак и црне агенде иностраних центара моћи и интересних чворишта, због чега стварне промјене морају доћи изнутра, кроз цивилно друштво које ће захтијевати одговорност и транспарентност. Потребно је ојачати независне медије и правосудни систем, промовисати законе који онемогућавају концентрацију моћи и корупцију те потицати политичко образовање које ће грађане учинити отпорнијима на пропагандну манипулацију.
Борба за очување демократије и владавине права у пост-транзицијским државама попут Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе захтијева свеобухватни приступ који укључује и унутрашње реформе и вањску подршку. Уколико се те мјере хитно не предузму, тим друштвима пријети наставак ерозије повјерења у демократске процесе, с дуготрајним посљедицама за цијелу регију, а можда и са терминалним посљедицама управо по та друштва.
Што се дуже буду одгађале акције и кораци на унутрашњој трансформацији тих друштава у правцу легализма и еманципације, то ће снажнији бити они гласови који рјешење виде у реструктуирању постојећих државних оквира, укључујући ту и њихове унутрашње и спољне границе. И они који би да укидају Српску и они који би да успостављају неке нове, увећане државе, позивају на одрицање од модернитета и подношљивог живота, не схватајући да након сваког помјерања намјештаја и преградних зидова на Балкану из буџака измиле акрапи, црне удовице, поскоци и разни глодари и да управо такви преузму та друштва на управу.
