Пише: Елис Бекташ
Битке и ратови на Балкану по правилу никада не завршавају. У Сједињеним Државама тешко ћете данас пронаћи човјека који ће вам са горчином сапетом у фацијални грч говорити о Гетисбургу или Аламу, као што ћете у Великој Британији такође тешко пронаћи некога да вам битку код Хејстингса препричава као жив и незавршен догађај. На Балкану, међутим, сваком се новорођеном нараштају већ на изласку из породилишта на грбачу натоваре безбројне битке из прошлости, неке чак и вијековима удаљене од садашњице, а од нараштаја се очекује да их проживљава свим својим бићем и да им уступи примат над властитим искуствима.
Још ако тај нараштај западне да добије свој рат, ето прилике да се непосредно освједочи да су битке из прошлости важније и недовршеније од оних које је лично искусио, али ту нема разлога за повријеђеност, јер ће битке и бојеви тог нараштаја миметички оживјети у ванискуству будућих нараштаја.
Једна је битка, међутим, ипак окончана. Истини за вољу, требало је да прође више од осам деценија од њеног вођења да бисмо је могли прогласити окончаном, али њен исход није онакав каквим га представљају историја и историографија. Операција Шварц, вођена од средине маја до средине јуна 1943. године на битачној просторији која је захватала шири рејон Сутјеске и Дурмитора, била је покушај њемачког високог командовања да партизански покрет са Брозом на челу уништи и као политичку и војну снагу, а уједно да пацификује снаге лојалне краљу и његовој лондонској влади, јер је процијењено да би у случају искрцавања Британаца на Балкан и НОВЈ и ЈВуО с њима ступили у савезнички однос, премда је Броз разматрао и друге опције, свјестан да би Британци искрцавање вјероватно покушали искористити за реституцију монархије.
Елис Бекташ: Дезертер и Мери Попинс
У званичној историји и историографији социјалистичке Југославије која је била уграђена у школске садржаје, та је офанзива третирана као херојска епопеја и величанствена побједа партизанског покрета над здруженим окупаторским и квислиншким снагама које су имале бројчану надмоћ у омјеру 6 напрема 1. Нешто сталоженији и разумнији историчари операцију Шварц су посматрали као тежак оперативни пораз али уједно и као стратешку побједу НОВЈ, јер операција није испунила један од својих приоритетних циљева – уништење Врховног штаба са Брозом на челу, чиме је омогућено да након капитулације Италије у јесен те године дође и до ренесансе партизанског покрета. Но каснији развој догађаја, све до најновијих расплета, показује да је ту операцију несумњиво побједоносно окончао генерал Литерс, јер су управо ових дана коначно испуњени њени, с аспекта највишег њемачког командовања, најважнији циљеви, они које Литерс у својој оперативној заповијести дефинише као нужност спречавања партизанског покрета да угрози бокситна налазишта западно од Неретве и рудне базене у западној Србији. Творци и идеолози Трећег Рајха итекако су били свјесни неугодне чињенице да њемачка територија није богата стратешким сировинама нужним за испуњавање амбициозних и мегаломанских циљева дружбе из минхенске пивнице. Због тога је снабдијевање тим сировинама постало питање свих питања, па чак и питање живота и смрти за нацистички пројект, а за одговорима на то питање трагало се на различите начине – трговином са пријатељским и неутралним земљама, експлоатацијом са окупираних подручја, те производњом тих сировина тамо гдје је то било могуће, као у случају синтетичких горива.
Непоузданост тих извора и немогућност да се обезбиједи континуиран прилив стратешких сировина у потребним количинама довели су до губљења трке у наоружавању а тај је пораз представљао један од веома битних узрока и предуслова колапса Трећег Рајха.
Данас је ситуација различита само у техникалијама, али начела и метаболизам стратегије и њених потреба и даље су потпуно исти. Челик, хром, тунгстен, олово, нафта… и даље су веома битне стратешке сировине, скупа с житарицама и грахорицама, али том су се списку данас придружиле и неке друге сировине попут, рецимо, литијума који је од круцијелног значаја у многим областима намјенске производње и техничког одржавања.
Литијум се користи не само за производњу батерија велике енергетске густине које се користе тамо гдје су нужни енергетски извори високе поузданости, већ је нужан и у производњи легура за ваздухопловство, којима се постиже смањење тежине уз значајно повећавање издржљивости материјала, али и у производњи високософистицираних горива и мазива, па чак и у изради термонуклеарних оружја – у хидрогенским бомбама управо је литијум деутерид тај који реагује са деутеријомом и ствара трицијум, чиме се додатно подстиче фузија.
Са завршетком Хладног рата, уједињена Њемачка трансформисала је своје оружане снаге из дотадашњег тромог територијалног војног апарата способног превасходно за оперативну и стратешку дефанзиву у садејству са савезницама у веома модеран војни апарат флексибилне организацијско-формацијске структуре и са веома мобилном техником, чиме је та војска задобила респектабилне капацитете за офанзивна дејства на стратешком нивоу. Но то не задовољава амбиције и апетите политичке елите данашње Њемачке, предвођене Шолцом и Урсулом фон дер Лејен. Та елита жели још импресивније оружане снаге, правдајући ту своју жељу потребом одбране од опасности са Истока, али не објашњавајући због чега се упорно инсистира на производњи борбене технике која је доминантно офанзивна.
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
Поучена искуством својих претходника из минхенске пивнице, та политичка елита не жели да се затрчава грлом у јагоде и настоји да на вријеме осигура изворе стратешких сировина за војне потребе. Литијума за потребе њемачке цивилне индустрије и њеног друштва има сасвим довољно на слободном тржишту – Аустралија, Чиле, Аргентина… и друге земље производе сасвим довољне количине тог драгоцјеног алкалног метала. Али Шолц и његова камарила добро знају да није нимало мудро ослањати се на набавку са слободног тржишта за потребе намјенске односно војне индустрије која себи не смије допустити застој у случају евентуалних поремећаја на тржишту.
Вучићево отварање капија Србије за корпоративну експлоатацију литијума значи да је Вучић Србију увео у НАТО, и то не као пуноправну чланицу, већ као слуганску колонију. Литијум који ће се експлоатисати у Србији по свој ће прилици завршити у продуктима Рајнметала, Краус-Мафеи Вегмана, Диел Дифенса, ТусенКруп Марине Система и Хенсолта, а гдје ће ти продукти завршити, остаје да се види.
Уколико заврше на евроазијским степама, као и прије осамдесетак година, биће занимљиво слушати Вучићева настојања да помири своју декларативну љубав за Русију са подршком све агресивнијој НАТО војној машинерији. Уз Вучића, капије овдашњих рудних базена западним корпорацијама нимало дискретно нуди и Милорад Додик, један од номинално најзагриженијих противника НАТО-а и најезгалтиранијих заљубљеника у Русију.
Тако је, ето, генерал Рудолф Литерс дочекао да буде овјенчан ловоровим вијенцем за побједу у операцији вођеној прије осамдесетједну годину на битачној просторији у југоисточној Босни и Херцеговини и сјеверозападној Црној Гори, с циљем уништења партизанског покрета под вођством комуниста и неутралисања ЈВуО под краљевом влашћу, те с циљем обезбјеђења сировинских извора на окупираним територијама.
А својеврсну сатисфакцију дочекао је и генерал Недић, који је још прије Другог свјетског рата био дјетиње усхићен и заљубљен у мегаломанску машинерију нацистичког Трећег Рајха и који се данас оваплотио у лику Александра Вучића од којег се разликује само по томе што је био квислинг с окупатором у земљи, а Вучић је квислинг без окупатора. Данашња се Србија све више и све брже приближава идеолошким и политичким идеалима Недићеве Србије. Но остаје отворено питање, шта ако се једног дана на њеним границама опет појаве гардијски тенковски корпуси под командом Кремља
