Пише: Елис Бекташ
Има овдје код мене у комшилуку један господин који скупља старе новине и носи их на отпад. Неко ће сад казати да он није никакав господин, али то је зато што тај неко не зна овог господина, који упркос силним недаћама што их је живот на њега натоварио и даље кроз тај живот иде одмјерено и достојанствено.
Данас изађем по духан и сретнем га како тегли читаве четири вреће до врха пуне старе штампе. И то оне огромне вреће у које може стати и онижи а подебљи инсан. Натоварио двије на једно, двије на друго раме, па иде нехајно улицом и звиждуће, и то прав као стријела.
Мени је то било зачудно, јер знадем да би се од толиког терета сваки инсан повио до тала и стењао као Врећо у севдалинки, а зној би му натопио не само кошуљу, већ и гаће па и чарапе. Овај мој знанац, међутим, нит се повио нит је стењао нит је капљица зноја из њега избила. Само је тако ишао звиждућући и смјешкајући се.
Ја убрзам корак да га стигнем, па му назовем добар дан, а онда га упитам
– Жив био, како можеш носит толики терет, а ко да носиш врећицу из дућана здраве хране?
– Па лако је то, одврати он смијући се. Прво из новина потријебим све емоције и хајванлуке и оставим само оно што је у њима мислеће и чињенично. Оне послије тог поступка толико олакшају, да бих могао још четири овакве вреће понијети, само да сам могао накупити толико новина данас.
– Добро, рекох, то схваћам, ама како ти се исплати то носит на отпад, јер тамо стару штампу плаћају по килажи?
– Па вратим ја њима килажу кад дођем пред отпад, каже овај мој знанац и велики господин.
– Чуј то, изненадим се ја. А како је вратиш?
– Разастрем их по ливади па се попишам и посерем на њих и тако им вратим све што сам из њих потријебио.
