Пише: Елис Бекташ
Неће завриједити звање и углед мудраца човјек који устврди да су ратови сурови јер сама природа рата као екстремно насилног чина ту суровост чини нужном. Често су, међутим, и пораћа сурова, а једно од таквих било је и оно у тек ослобођеној Демократској Федеративној Југославији, које се наставило и након преименовања државе у Федеративну Народну Републику Југославију.
Тек је негдје са новом деноминацијом, односно са Социјалистичком Федеративном Републиком Југославијом проглашеном 1963. године, побједничка суровост почела јењавати и задовољавала се полицијском и правосудном репресијом према идеолошким и политичким неистомишљеницима и противницима.
Суровости побједника било је и другдје, рецимо у Француској и Холандији. Одмазда према квислинзима и колабораторима била је нарочито жестока у Француској, у којој је такозвано „чишћење“ друштва имало двије фазе: дивљу, током које је без пресуде ликвидирано десет до петнаест хиљада људи, и легалну, током које су судови изрекли скоро седам хиљада смртних казни од којих је скоро 800 извршено.
У социјалистичкој Југославији број ликвидација неупоредиво је већи, али ово није текст о бројевима нити има амбицију да тумачи њихове разлоге и освјетљава контекст у ком су се погубљења дешавала. Овдје је ријеч о post festum успостављању институционалног и цивилизацијски прихватљивог односа према чињеници убијања без суда и пресуде, као дивљачкој одмазди и као техници учвршћивања власти.
За разлику од Холандије и Француске, у Југославији је такав чин изостао. Прве двије земље суочиле су се са драматичним и трауматичним периодом нелегалне одмазде али су, као парламентарне демократије, преузеле одговорност за та дешавања и за њихово институционално превазилажење кроз легализацију репресије, те кроз увођење институције амнестије, рехабилитације и реинтеграције, а вансудске ликвидације званично су и формално осуђене и правосудно процесуиране, стварајући тако предуслове за нови правни и морални почетак друштва.
Аутократски и у одређеним аспектима тоталитарни југословенски режим, вјерујући у своје повијесно послање и у своје право на одмазду, одлучио се на игнорисање те крваве епизоде, не схватајући да на тај начин – пуца у будућност. Казном без суда не постиже се правда, а игнорисање страдалништва, па макар оно било и противничко, поткопава се и неповратно руши властита морална позиција.
Међу огромним бројем ликвидираних несумњиво је било и оних који су и те како заслужили казну, али да би испунила своју правну и цивилизацијску улогу, тој казни мора претходити правично суђење. У противном та казна није постизање правде већ – злочин. Да ствар буде још мрачнија, огроман број људи ликвидиран је не због неке стварне кривице, већ због саме своје припадности одређеној војној или политичкој структури или чак само због ускраћивања подршке новом режиму. Међу њима је било и оних који су ликвидирани због свог имовинског стања или, као у случају војвођанских Нијемаца и истарских Италијана, због своје етничке припадности.
Све је то комунистички режим, зарад учвршћивања и очувања своје власти, гурнуо под ћилим и тако створио жариште нечистоће из које ће годинама касније испузати многе болести. Деценије које су у Југославији утрошене на занемаривање етичког императива да се питању жртава у пораћу приступи принципијелно, методолошки ваљано и идеолошки неусловљено и да се то питање освијетли кроз институције како би према њему било могуће успоставити цивилизован и правичан однос одвеле су читаву ствар у двије крајности.
С једне стране потпуно негирање злочина или њихово контекстуално релативизовање и ублажавање, односно њихово проглашавање за нужност која, јер је нужност, мора бити опроштена, а с друге стране преувеличавање до пароксизма и селективни, ексклузивистички поглед на страдавања који види само жртве своје групе и који своју групу проглашава за најстрадалнију или чак за једину страдалу у комунистичкој репресији.
Оба та приступа етички су кљакава и обогаљена и представљају карикатуралне, али и малигне примјере идеолошке манипулације која под егидом саосјећања за жртве настоји доћи до још мало политичке моћи и до јачања властите позиције. Доказ за то лежи у одсуству намјере да се жртве индивидуализују и да се, у мјери у којој је то могуће, злочини и ликвидације без пресуде историографски освијетле, уз емотивну дистанцу према догађајима.
Као што такву намјеру нису исказивале југословенске власти, тако је ни данас не исказују ни они који се сматрају баштиницима њиховог идеолошког и повијесног легата али ни они који наступају као ригидни противници комунизма и свега што је он у Југославији представљао. Авај, разлике међу њима, изузев у амбалажи, скоро да и нема. И у духу и по методи, и једни и други су идеолошки манипулатори и посједници вулгарног колективистичког мишљења, који прошлост, поготово ону трауматичну, подвргавају срамотним симплификацијама како би на њу лакше набацили самаре својих данашњих идеолошких и политичких претензија и амбиција.
Ни они који исказују и од других траже разумијевање за злочине почињене под комунистичким властима, ни они који на те злочине своде читаву послијератну југословенску стварност не схваћају да свако бављење жртвама, уколико претендује да задржи етичност, почива на прецизном, у мјери у којој је то могуће учинити, пребројавању и на индивидуализацији жртава. Тиме се не не потискује чињеница да је већина тих жртава страдала због оне колективне димензије свог идентитета, дакле због припадности одређеном етникуму, идеологији, религији, друштвеном сталежу… али се спречава контаминација скупа жртава онима који не завређују да се у њему нађу.
С обзиром да се у земљама насљедницама Југославије још увијек није развила овдје тако болно недостајућа еманципована друштвена и политичка свијест и да умјесто ње овдје још увијек дивља и бјешња племенска и псеудоисторијска свијест, разумљиво је зашто ниједна од тих земаља није кренула путем Француске и Холандије у погледу успостављања институционалног односа према жртвама југословенског комунистичког режима, како ратним тако и онима у пораћу, с изузетком Словеније која је начинила прве, још увијек трапаве и несигурне кораке на том путу.
Због тога би било благородно и љековито када би се у тим земљама и у њиховим законодавним тијелима и другим институцијама појавила нова плејада, обдарена способношћу модерног, еманципованог, државотворног и дугорочног мишљења и када би та плејада покренула процес одмјереног и прецизног, на научним принципима обављеног освјетљавања прошлости а потом и доношења аката и закона који и злочинима, у име ма које идеологије да су почињени, и злочинцима одузима право на контекстуализацију и на идеолошку апологетику, те који изједначавају жртве у њиховом праву на барем постхумну правду и достојанство.
Уколико се такви процеси не покрену колико сутра, друштво ће и даље губити драгоцјено вријеме у улози жртве идеолошких лешинара и стрвинара, у распону од оних који злочине негирају, па до оних који и злочинце настоје да угурају међу жртве. Крајње је вријеме да друштво таквима гласно и јасно поручи – утуните више, јебем ли вам дан кад сте загугутали! Али да би им друштво то могло поручити, потребно је да законодавна тијела тих друштава створе темељ за такву храброст, како она не би била глас вапијућег у пустињи. Тек тада ће постати могуће да овдашња друштва крену ка политици која није уцијењена митомански прекројеном прошлошћу и која не злоупотребљава смрт.
Стати пред жртве из прошлости, у име ма чега да су оне страдале, захтијева људску скрушеност и спремност на самопреиспитивање, нипошто курчевитост и запјењеност оних који над гробницама егзалтирано и карикатурално праведнички бране ову или ону идеологију или политику. Плашење јавности некаквим изједначавањем идеологија или подгријавањем наде јавности да ће доћи до ретроактивног коперниканског обрата и да ће поражене идеологије post festum постати побједничке, а побједничке да ће понијети срамотни жиг пораза, будаласто је и бесмислено. Ствар је у томе да се – изједначе жртве са жртвама а злочинци са злочинцима. Без тога ће и садашњост, а не само будућност, остати недостижан сан.
