Пише: Елис Бекташ
Ево већ фртаљ вијека територијална четвртина и демографска половина Дејтонлука живи у зебњи и страху да ће Република Српска, а за њом и трећи ентиет, кренути стазом неизвјесности и одважити се на чин осамостаљивања који би могао имати драматичне и неслућене посљедице, но чак ни најоптимистичнији поборници таквих идеја нису се усуђивали да својим надањима нишане у скору будућност, већ су се храбрили ријечима да ни петнаест или двадесет година није тако дугачко раздобље с повијесног аспекта, а онда је политичко Сарајево узело узде у своје руке па омамузало стварност и кренуло у дивљи и безглави галоп претичући све остале учеснике у трци, изазивајући тако не само изненађење у публици већ и праву констернацију и запрепашћење у Додику који се ни у најлуђим сновима није усуђивао надати да ће му се прилика за одлучне кораке указати тако ненадано и тако брзо и то захваљујући управо онима који се свих ових година упињу да убиједе чељад да су ето баш они заслужни што ни Република Српска ни Херцег-Босна нису начинили такве кораке, али ето, испаде да је чељад све те године живјела у заблуди, не схваћајући да се уствари једино Додик надљудским напорима борио за какву-такву државу тако што ће се она, као и кућа, градити на договору и на законима, а политичко Сарајево је сво то вријеме само гледало како да се приближи оном Сарајеву које је четрнаесте, обузето праведничким гњевом због Принципових куршума, спремно кренуло у палеж комшијске имовине, те оном Сарајеву које се четрдесетпрве препустило трупама Трећег рајха и у ком, захваљујући либералној ендехазијској легислативи, религија није била прогањана као у мрском и мрачном комунизму, наравно, под условом да та религија није била ни јеврејска ни православна, а у том је Сарајеву постојала и потпуна слобода да се дисциплиновано слиједе тадашње европске вриједности, мада је то углавном захтијевало одрицање од већине домаћих вриједности.
Политичком Сарајеву не пада на памет да остварење свог сна дијели са кјафирима, агресорима и геноцидашима па је уложило сву своју енергију да се згади и смучи свим патронима младомуслиманске и бошњачке авантуре који више никаквим прагматизмом себи не могу оправдати толерисање махнитлука и инфантилне хистерије проткане халуцинацијама о летећим роботима и дроновима и домаћим пушчицама и гранатицама, јер је политичко Сарајево свјесно да је губљење подршке Брисела, Берлина и Вашингтона, па чак и Анкаре, предуслов sine qua non за осамостаљивање и проглашавање Уједињених Сарајевских Беговата, чиме ће миндерашке ведете политичког Сарајева по ко зна који пут надмудрити наивног Додика и још наивнијег Човића који се неће имати од чега осамостаљивати већ ће само моћи да у тишини и без помпе и тријумфализма констатују да су остали на вјетрометини и препуштени сами себи, а ја лично помало сам разочаран таквим расплетом догађаја који искључује очекивану поступност која је предвиђала да се прво осамостали мањи па онда и трећи ентитет, а разочаран сам зато што нећу имати прилику гласно узвикнути надахнуто пророчанство једног мог пријатеља које гласи – направише трећи, мој је сада већи.
Али ето, опет треба знати у свему видјети и позитивне аспекте па ћу ја од свег срца поздравити прегнуће политичког Сарајева на осамостаљивању и на отцјепљењу Уједињених Сарајевских Беговата, јер ће од тог часа започети и повијест добросусједских односа у остацима остатака некад трулог и распалог Дејтонлука, који се никако нису могли развијати док је миндер као ум и душа политичког Сарајева своју владавину заснивао на подгријавању инфантилних заноса међу својим сљедбеницима те на хињском убјеђењу да су беговска младунчад позванија да воде друштво и државу од потомака тамо неких кметова који су чак и такви примитивни и заостали у међувремену ипак успјели створити какву-такву па макар и шлампаву књижевност и још неке идејне и идеолошке оквире, па је чак и оно мало памети што је стасавало око метиљавог беглука бјежало за тим кметовима да у њиховом друштву очува барем мрву достојанства знајући да се достојанство једноставно не може закотити у метиљавом беглуку и још метиљавијем младомуслиманчењу, зато што је предуслов властитог достојанства уважавање достојанства другога а и беглук и младомуслиманство се према достојанству односе као Раде Кончар према милости за фашисте којима је кратко и јасно казао – милост не тражим нити бих вам је дао, и ето баш тако беглучка младунчад и метиљави младомуслиманци достојанство нити траже за себе нити га другом нуде, већ се задовољавају надменошћу у слуганству и курчењем у кукњави и у прошењу господареве наклоности, па зато припремимо конфете и шампањце да у најсвечанијем духу прославимо осамостаљење и отцјепљење суверених и независних Уједињених Сарајевских Беговата од Дејтонлука и знајмо да ће тај дан уједно бити и почетак дуго чеканог чишћења заблуда и илузија са миљачанских обала услијед чијих киселина и кужних испарења није ни могло доћи до стасавања било какве развијене и организоване друштвене свијести, већ је умјесто ње стасало некакво стање транса у ком је свијет из дана у дан постајао све насељенији душманима који никад не спавају и стално вребају час да испуне своје зле и мрачне намјере, а они који су запали у тај транс из дана у дан су себе све више и више доживљавали као жртве и многе међу њима данас нико, укључујући ту и трансцеденталне ауторитете, дакле Бога, не може убиједити да нису барем једном, а можда чак и вишекратно стрељани током рата и да им та жртва коју су поднијели и то искуство враћања из властите смрти једноставно не може гарантовати никакву повлаштену позицију у друштвенополитичким гибањима из простог разлога што перцепција властите жртве и властитог искуства смрти није утемељена у стварности нити је реално перципирана, па би уважавање тог захтјева за повлаштеном позицијом у друштвеним и политичким питањима значило да се исто такво уважавање мора пружити ономе ко себи уврти у главу да је, рецимо, мелек или чак неко више биће у тој метафизичкој хијерархији, а таква би уважавања и друштво и државу очас претворила у санаторијум, да не кажем у лудницу.
И зато, ако неко већ има поремећај свијести и перцепције стварности удружен са амбицијама без покрића и утемељења, онда је самоизолација први корак ка изљечењу, јер као што се ником не слуша српско булажњење о небеском народу или хрватско булажњење о носитељима еуропских вриједности, не видим вала што би се неком слушало бошњачко булажњење о дванаест геноцида и о мерхаметлуку који никад није дијелио чељад већ их је само пребројавао на вагоне и иза леђа им упућивао поглед пун презира какав око унука чије је дедо био бег који је држао пола чаршије традиционално упућује затуцаним кметовима, а да ви, драга дјецо, не помислите да се ја шалим и шегачим са озбиљним и драматичним догађајима, ево ћу обећати да ћу поводом осамостаљења суверених и независних Уједињених Сарајевских Беговата од Дејтонлука, од себе и без икакве надокнаде написати по једну оду, химну, илахију и дитирамб у част тог значајног догађаја ког ће тек будући нараштаји умјети да у потпуности вреднују, уједно псујући земне остатке својим прецима који су се као леминзи повели за младомуслиманским поглавицом, а потом и за његовим насљедницима и за његовим привидним отпадницима који су му у отпадништву били ближи него док су му цупкали на кољену, пуштајући да им ти метиљи украду вријеме у износу од фртаљ вијека које се не може надокнадити не само новцем, већ ни алхемијским поступцима,
па зато данашњи житељи онога што ће ускоро и иншаллах постати суверени и независни Уједињени Сарајевски Беговати живе разбацани по прошлости у распону од другог маја деведесетдруге па све до сабора на Билином пољу одржаном прије много и много вијекова, а они најодважнији су успјели стићи чак и до концерта У2 на Кошеву али и та је авангарда ту стала и не може ни корак даље ка будућности начинити, а питање је да ли уопште и има жељу да закорачи у ту будућност у којој је свијет развио некакву необјашњиву курцобољу за вјечито кмечање и кукњаву па онај ко свијету нема шта друго понудити осим кмечања и кукњаве уствари и не треба ићи у ту будућност у којој га нико неће разумјети и у којој ће му бити пружано само сажаљење али и оно само до одређене границе, да би било ускраћено када свијет схвати да сажаљевани одбија сваку помоћ и пружену руку, јер није разборито пружати сажаљење ономе ко на питања гдје ти је диплома и гдје су силни новци од донација и гдје је транспарентност буџета одговара ријечима агресија, геноцид и ми смо жртве, чак и онда кад питање није постављено никаквом плуралу већ прецизно одређеном појединцу.
Зато ја још једном изражавам своје одушевљење што је политичко Сарајево скупило муда која ни Додик ни Човић нису имали па одлучно и непоколебљиво повело Уједињене Сарајевске Беговате путем самосталности, суверенитета и независности, јер без тога Уједињени Сарајевски Беговати не могу стићи до слободе нити се могу надати изљечењу и изласку из вишедеценијског транса, а нема вала више ни смисла да миљачанске елите саме носе терет тисућљетне повијести земље Босне и земље Хума, већ нек фино одрежу свој чејрек те повијести па га натоваре на ТАМ-ић и овезу у Вијећницу или гдје већ то мисле депоновати а за остатак нек се не секирају јер ће сигурно доћи свако по своје и прописно то депоновати, а не држати све на једном мјесту тако да се ту више ни драги Бог не може снаћи и разумјети како је есесовац Ђозо постао заштитник универзалних хуманистичких вриједности а његови савезници са којима је нападао села по Семберији и Срему да искоријене мрачну болест звану комунизам како су остали фашисти, а ви дјецо ако се питате како ћемо ми затуцана и примитивна чељад из провинције преживјети без Сарајева и његовог духа у ком се стапају исток и запад и ком се према легенди са обала Миљацке диви читав дуњалук, најискреније ћу вам казати – тешко и са болом, те са осјећањем губитка у души али ћемо преживјети некако и још ћемо се искрено радовати што је барем неко у комшилуку кренуо путем суверенитета и слободе, те путем збацивања окова које су наметали међународни пријатељи за које се на крају испоставило да су били међународни непријатељи па ћемо у призору комшијске одважности и одлучности и ми узгајати наша крхка надања да ћемо једном стићи до тих цивилизацијских тековина, а ако и не стигнемо, нема везе, снаћићемо се некако срећни што више не морамо посртати под теретом комплекса инфериорности зато што нисмо паметни као цитат Алије Изетбеговића, нити смо племенити као представа Дине Мустафића, нити смо задужили свијет као Сидран и Куста што су га задужили, а ни тај концерт У2 на кошеву нисмо имали па умјесто Sunday, bloody sunday морамо пјевушити Џејеву Проклету недељу као задњи сељаци, али ако политичко Сарајево указ о осамостаљењу Уједињених Сарајевских Беговата обзнани у недељу, ми ћемо промијенити ријечи у Џејевој пјесмици и пјевушићемо недеља, радосна недеља и славићемо тај празник као знак добре воље и доброкомшијских односа на које ево већ деценијама чекамо, још откако су Алија, Радован и Стјепан везали бајраке, несвјесни да чвор са везаних бајрака детонира снажније од 155-милиметарског хаубичког пројектила и да су његови гелери изузетно смртоносни за доброкомшијске односе које иначе уопште није тешко одржавати, само треба коначно то почети чинити, а доброкомшијски односи се одржавају тако што ћемо захваљујући одлучности политичког Сарајева коначно постати добре комшије умјесто мрзовољни и вјечито посвађани цимери
А ви, драга дјецо, ако сте се уплашили да сам ја овим текстом исписао хронику најављене смрти Дејтонлука, што ће рећи Босне и Хума, одагнајте тај страх као посве безразложан јер ће Дејтонлук живнут и поскочит од елана чим политичко Сарајево своје беглучке и младомуслиманачке тлапње поведе путем осамостаљења и независности и изведе Уједињене Сарајевске Беговате из дејтонског и комунистичког мрака право у свјетло које је обасјавало чаршију на обалама Миљацке од четрдестпрве до четрдесетпете као утопијском идеалу у ком је Швабо наметао законе а што Швабо не наметне наметнуо би Павелић,
а Сарајеву је преостало само да те законе поштује и ником није падало на памет да против њих организује протесте што је и разумиљиво, јер ако се Хрвати нису одазвали ниједним протестима које је Сарајево заказивало против Шмитових закона у задњих годину-двије, што би којикурац протестовали против закона наметаних прије осамдесет година тим више што тад наметнути закони нису могли бацити коску између Хрвата који се тад на обалама Миљацке нису дијелили на Хрвате и Бошњаке већ су живјели у националној слози и јединству који би можда све до данас потрајали да се нису удружили петокрака и опанак па заједничким напорима на обале Миљацке донијели тоилко густ мрак да се у њему није могло видјети шта је ко чинио а шта ко злочинио у рату, већ су се и дјела и злодјела распоређивала колективно зарад мира у кући који на таквим основама није дуго могао остати мир, а тај адет расподјеле дјела и злодјела по колективима толико се укоријенио и то не само на обалама Миљацке, већ је од њега обољела читава југословенска социјалистичка и самоуправна отаџбина, па се он задржао и након што је упаљено свјетло на вишестраначким изборима, што ће послужити као доказ да тамо гдје нема развијене свијести о грађанском и о националном, те о елементарно људском, тамо нема разлике ни између једнопартијског и вишепартијског политичког система, а од једне неразвијене свијести опасније је само кад се више неравзијених свијести нађу на једном мјесту па зато још једном упућујем овације политичком Сарајеву за визионарску одлуку да миљачанску неразвијену свијест отцијепи од других неразвијених свијести јер се све оне морају лијечити раздвојене а ако мислите да то није тачно реците ми што се обољели од короне или од тешких психоза не стављају у болничке кавезе у групама већ свако добије свој кревет а понекад чак и своју засебну собу.
А то што политичко Сарајево још увијек ни само не схвата да је одлучно и непоколебљиво кренуло путем без повратка и путем који га води ка дуго жуђеној слободи и самосталности, па јебемлига, не очекујете ваљда од од субјеката попут Хелеза, Раме Исака и Конаковића да нешто схвате. И њихов духовни гуру Алија Изетбеговић једва да је понешто схватао, а био је знатно лукавији од њих.
