Пише: Елис Бекташ
Епидемија лептоспирозе у Сарајеву није изненађење. Изненађење је то што није избила много раније и што није удружена са другим епидемијама. Годинама таложени проблеми и занемаривани индикатори уласка санитарне ситуације у критичну фазу, премјештање идеје јавног добра искључиво у сферу виктимства и историјске митоманије те дегенерација административног и управног апарата који умјесто антиципације, планирања и одговорности нуди само оправдања, све је то епидемију учинило нужном.
Лептоспироза је само једна од епидемија које харају Сарајевом, можда чак и најбезазленија јер наука познаје начине борбе против ње. Знатно су опасније епидемије неспособности, неодговорности и политичке ретардације, дакле оне које не долазе из канализације већ са врха друштвене пирамиде и чије је узрочнике немогуће екстерминирати oнако како се то чини са глодарима и жохарима.
Објашњавати у медијима како администрације извршне власти и органи јавне управе треба да се боре против лептоспирозе и против других зараза, укључујући ту и превентивне профилактичко-санитарне мјере, скоро да изазива нелагоду и осјећај узалудности. Јер какве сврхе има ишта објашњавати субјектима чији је први рефлекс на питање о епидемији одбацивање властите одговорности и пребацивање кривице на неког другог.
Тај рефлекс поуздан је доказ одумирања друштвене свијести и неспособности управних тијела заједнице да разумију шта су то заједница и њени витални интереси. Умјесто тога, свака шушумига са најнижег нивоа власти сатима ће вам тумачити историју, објашњавати зашто је Додик криминалац и геноцидаш и зашто је накарадна визура грађанства каква се гаји у политичком Сарајеву једини пут којим ваља ићи, али да неко уради свој посао за који је плаћен јавним новцем, е то се већ сматра непристојним очекивањем.
Док исписујем ове редове, пристиже вијест да је у Вогошћи још прије 14 дана забиљежена појава бруцелозе на фарми крава али да је изостала свака реакција и да је кризни штаб тек данас организовао засједање тим поводом. Бољи обичаји налажу да се колумне не закључују након тристотињак написаних ријечи, али гађење према неспособности надлежних тијела и сажаљење према импотентном и омутавјелом друштву онемогућавају ме да наставим писање.
Умјесто тога, одох да погледам шта од неспособности и цивилизацијске обогаљености политичког Сарајева постоји у мјесту у ком живим, а и теби то савјетујем, читаоче, да сутра будеш мање изненађен кад дочекаш неку кугу као нужну посљедицу те неспособности и те обогаљености.
Они срећнији и мудрији зараженом ће Сарајеву, попут Пишоње и Жуге, узвикнути – збогом жохари!
