Пише: Елис Бекташ
Корупција, етимолошки посматрано, представља ломљење и дробљење друштвених етичких и вриједносних норми, дакле њихово пропадање до тачке у којој губе своје значење и свој смисао. То, дакле, значи да је нужни услов за постојање корупције претходно постојање општеприхваћених и широко примјењиваних друштвених етичких и вриједносних норми.
Све то води ка једном наизглед пренаглашеном закључку, који вели да корупција у многим друштвима, укључујући ту и ова постјугословенска, не може да постоји – довољно је бацити овлашан поглед на архиве дневне штампе и периодике у овдашњим земљама и видјети да су она непрекидно обиљежена насиљем над етичким и вриједносним нормама, односно да су оне у свакој епохи биле ломљене и дробљене, на овај или онај начин.
Оно што називамо корупцијом овдје је у ствари традиција, обликована чињеницом да ни државна ни национална ни друштвена свијест у балканским заједницама никад нису успјеле дозрети и стасати у чуваре идеје јавног добра, већ су елите које су у одређеном периоду управљале тим заједницама идејом јавног добра проглашавале оно што се уклапало у њихове идеолошке оквире и интересне императиве.
Истини за вољу, нека разлика између садашњег тренутка и прошлости ипак постоји. У прошлости је било више артикулисаних гласова који су указивали на традицију што је зовемо корупцијом и на њену погубност. Данас су такви гласови углавном хистерични и извиру из једног первертираног доживљаја стварности који почива на увјерењу да су друштвене етичке и вриједносне норме унапријед задате. А нису, већ су оне динамични и непрекидно мијењајући феномени, за чије обликовање управо друштво сноси највећу одговорност.
Проблем са данашњом хистеријом као доминантним моделом друштвене критике јесте то што она нема снагу да друштво и његове институције потакне на пренуће и на акцију и што нема снагу да уплаши политичке структуре, које су по природи ствари патрони и гардисти корупције у свакој заједници.
С друге стране, у политичком простору данашњице сазрела је једна веома малигна, али, морам се признати, и веома прагматична и рационална свијест која схвата да правосудне институције и затворски капацитети једноставно нису довољни да надјачају корупцију. Она је свеприсутна, у њој учествује огроман број људи, често и несвјестан да то чини и, што је још горе, несвјестан какву дугорочну штету чини не само друштву већ и властитом потомству, садејствујући у упропаштавању будућности.
На стотину оних који са позиција моћи остварују противправну и незакониту корист, евентуално један или двојица оказионо заврше пред судом, по правилу у фарсичним процесима, а остали настављају са својим штеточинским послом, вођени увјерењем – неће баш мене ухватити, ја ћу успјети. То је сасвим прихватљива стопа губитака у нападу на саму срж и на саме темеље друштва, а кад се поткопају и разрове темељи друштва, онда се ни државна ни национална ни грађанска свијест немају чему доброме надати.
Због тога треба трагати за моделом који ће у законодавна тијела довести једну нову енергију и једну нову свијест, спремну да се суочи са изазовима тренутка и да преиспита постојеће законске и казнене норме и праксу, те да их прилагоди захтјевима идеје јавног добра. Једна од таквих идеја јесте промјена начина кажњавања оних који као учесници у извршној, законодавној или судској власти огрезну у корупцију.
Умјесто процедуралних тракавица које трају док се не заборави шта им је повод и које се окончавају пресудама које се потом изврдавају и руше, оне који са позиција моћи, дакле као учесници извршне, законодавне или судске власти огрезну у корупцију, можда би ваљало кажњавати једном древном и заборављеном казном – јавним батинањем. А након извршене казне, осуђеник се упућује кући, да му укућани кухају супице и мијењају облоге, умјесто да лежи и једе у затворској ћелији и о буџетском трошку.
Овај приједлог многи ће, не сумњам, назвати варварским и он у себи заиста садржи натрухе варварства. Али уједно садржи и опомену из величанствене Кафавијеве пјесме Ишчекивање варвара која завршава стиховима
Без варвара сада што ће бити с нама?
Ти људи, на крају, бјеху неко рјешење.
