Пише: Елис Бекташ
Док на Цетињу још увијек непознати хулигани разбијају табле са ћириличним натписима, дотле у сусједном Требињу смртна и неупоредиво већа опасност по ћирилицу зрије уз благослов владајућих структура, оних истих које се заклињу у своју оданост том писму.
Наиме, у самом срцу Требиња, у здању које је на кориштење уступљено Народној библиотеци, непосредно испод просторија Легата Јована Дучића у ком се налази непроцјењива библиофилска и рукописна грађа, уз сагласност градских власти и противно одредбама позитивних законских прописа у Републици Српској смјештен је дућан – пиротехничких средстава! Као да то није довољно, пролазници често могу свједочити призору упосленика дућана како уживају у својој цигарети на самом улазу у продавницу или чак унутар ње.
У цивилизованом свијету, кад угледате дућан пиротехничких средстава, то је поуздан индикатор да сте напустили градско подручје и да се налазите на његовим удаљеним рубовима, јер сваки је такав дућан потенцијална темпирна бомба. Овај требињски дућан, с обзиром на условност простора, испуњеност његове утробе робом сумњиве квалитете и стабилности и неодговорно понашање упосленика којима нико није објаснио шта цигарета може изазвати у таквом простору, скоро да више и није потенцијална темпирна бомба, већ је бомба којој је сатни механизам већ навијен.
Више није питање да ли ће већ када ће доћи до инцидента и пожара који веома лако може нанијети ненадокнадиву штету материјалној култури у Требињу и заувијек уништити непроцјењиве ћириличне, и не само ћириличне рукописе и издања.
Свечани и езгалтирани завјети о значају очувања културног наслијеђа, у које несумњиво спада и ћирилица, а који у редовним интервалима долазе из уста владајућих политичких структура, звучали би неупоредиво увјерљивије и озбиљније када би се те структуре потрудиле да у дјело спроведу важеће законе и да дућан пиротехничких средстава измјесте на локацију која испуњава законске стандарде.
Мило Ломпар: Корчној је шахиста као уметник (Фељтон, шах и књижевност; 2. дио)
А када то учине, да се не зауставе на том чину већ да преко надлежних органа јавног реда и мира регулишу употребу пиротехнике на градском подручју. Прије двије ноћи у центру Требиња дјечачић од неких 7-8 година доживио је фрас и неутјешно је плакао жалећи се да га боле уши након што је групица нешто старијих билмеза бацила петарду велике снаге према том дјечачићу и његовом друштву.
Са приближавањем децембарских и јануарских празника стање ће бити све горе и горе и наставиће да слиједи трендове претходних година. Да ли је заиста потребно да Легат Јована Дучића, скупа са својом драгоцјеном грађом, нестане у пламену и да неко дијете можда чак и смртно страда због нечије љубави за пиротехнику и због лукративности тог посла, па да надлежна тијела коначно почну радити посао за који су издашно плаћена новцем грађана?
А што се тиче саме пиротехнике, без обзира на сва оправдања која ће неко понудити и на увјеравање да је ту ријеч о традицији, она је прије свега и изнад свега – симтом социјалног лудила и идиотлука. Поред тога, она је атавистички рецидив из праисторијског доба у ком су људи свој страх пред природним појавама које нису били способни разумјети разгонили буком.
Због тога би ваљало размислити о потпуној законској забрани пиротехнике, јер не постоји нити један једини цивилизацијски, социјални и антрополошки разлог који би оправдавао њену употребу у данашњем тренутку. Уосталом, можда би се са доношењем таквог закона Народна скупштина РС успоставила као свјетионик другим законодавним тијелима у Босни и Херцеговини али и у околним земљама. Па чак и ако не постане тај свјетионик, опет би се могла похвалити да је донијела закон у корист највећег броја грађана Српске.
Све док се не почну спроводити постојећи закони и доносити нови, по мјери потреба друштва и усклађени са идејом јавног добра, односно све док у здању требињске Народне библиотеке, непосредно испод Легата Јована Дучића, буде радио дућан пиротехничких средстава, све дотад се егзалтирани завјети политичара да ће бранити културу и традицију, међу које и те како спада и ћирилица, не могу сматрати за ишта више од – курчеве даворије и прдњаве старог свата.
