Пише: Елис Бекташ
Идентитет, односно истост, представља динамични скуп одлика по којима биће јест то што јест. Садржај тог скупа утврђује се тригонометријском функцијом која успоставља релације између три базична елемента идентитета од којих је један варијабла а друга два су псеудоконстанте.
Први елемент, који је псеудоконстанта, оно је што биће мисли о самоме себи да јест. Други елемент, такође псеудоконстанта, оно је што други мисле о бићу да јест. Трећи елемент, који је варијабла, оно је што биће објективно јест али биће до свијести о тој реалији не може доћи без одбацивања и превазилажења идеолошки конструисаних утицаја на себе.
Идентитет има четири аспекта: онтолошки, етички, антрополошки и административни. Биће између та четири аспекта може успоставити хармонијски однос или однос који почива на компромису. Хармонијски однос идентитету одузима димензију терета и усуда, компромис га претвара у механички крут устрој лишен виталности.
Аутентичност идентитета провјерава се у пољу граничних вриједности. У простору између граничних вриједности идентитет је неспособан да понуди доказе о властитој аутентичности и стога може искључиво позивати да му се поклони повјерење.
Премда морфологија познаје облик појма идентитет у сингулару, стварност га као таквог не познаје и он у стварности постоји искључиво као флуидни и динамични плурал.
Идентитет бића, изузев административног аспекта тог идентитета, није обавезујући за друго биће.
Идентитет постаје коначан и непромјењив са нестанком бића које је посједник идентитета.
