Пише: Елис Бекташ
Да би се демократија, као модел очувања идеје јавног добра, спасила од неугодне судбине ка којој се запутила, уколико је уопште могуће и уколико уопште има сврхе спасавати је, нужни су корјенити, скоро револуционарни засјеци у њено месо.
Први такав корак требао би да буде, макар и привремени, у трајању од, рецимо, двадесетак година, мораторијум на бирачко право државних чиновника у које спадају полицајци, шалтерски радници, наставно особље у државним школама и медицинско особље у државним болницама, упосленици јавних предузећа… дакле сви они чији посао мора да буде обављан у интересу читавог друштва а не само његових одређених дијелова.
Несумњиво је да у таквој мјери леже многе потенцијалне опасности, али оне су ништавне спрам опасности које су већ садржане у друштвеном искуству и које су плод дивљачке, грабежљиве злоупотребе демократије којој свједочимо већ дуже од три деценије у постјугословенским посттранзицијским заједницама.
Политичка пракса изњедрила је изопачени модел уцјењивачке демократије, у ком власт почива на гласовима уцијењених, дакле оних које власт може казнити за бирачки непослух. А то су управо буџетски корисници, односно они чија егзистенција зависи од примања са буџета. Захваљујући том разгранатом полипу, уцјењивачки капацитет власти се потом протеже и на реални сектор, који би био знатно имунији на уцјене уколико би државни чиновници били ослобођени терета доношења бирачке одлуке и уколико би се у њима коначно почео градити осјећај професионалне одговорности према читавом друштву, а превасходно према његовим најрањивијим и најугроженијим елементима.
Уцјењивачка демократија је нужно ентропична и води читаво друштво ка деградацији, дегенерацији и посвемашњој корупцији, а у коначном исходу штету, и то терминалну и непоправљиву, наноси и ономе чему привидно доноси корист, дакле партократији. Све неугоднија за посматрати, судбина Александра Вучића и његовог напредњачког полипа зорно свједочи о неумитности таквог исхода.
Додатни је проблем то што је уцјењивачка демократија као модел насљедна, односно што и опозиционе снаге у постјугословенским псеудодржавицама власт могу преузети искључиво уколико њихов уцјењивачки капацитет надјача онај што га има власт, односно уколико довољном броју људи успију обећати буџетску благодет. За то вријеме неуцијењени дио друштва пада у све дубљу политичку и социјалну летаргију, а свијест о идеји јавног добра му одумире скупа са свијешћу о властитом политичком и друштвеном субјективитету. Неугодни и опомињући случај само на површини модификоване СДА у виду популистичког покрета Елмедина Конаковића гранитно је чврста потврда да се уцјењивачка демократија не може сузбити без радикалних и револуционарних захвата на изборном систему.
Без таквих захвата, увијек постоји опасност регресије, односно повратка на претходно стање, као што је случај у Црној Гори у којој партијске структуре Мила Ђукановића, тог првосвештеника постјугословенске корупције и партократије, поново дижу главу и траже начин да се врате на власт и Црној Гори подаре још неколико година, или чак неколико деценија, таворења у тами у којој је немогуће разазнати границу између власти и организованог криминала.
Због свега тога демократија би, уколико жели да преживи, морала прибјећи аутотомији, хвалевриједној појави из животињског свијета која је основцима најпознатија као способност гуштера да одбаци властити реп када му је угрожен интегритет читавог организма. Такав поступак, дакле одбацивање државних чиновника из изборног процеса, можда би и демократији омогућио да одскакуће од крвожедних канџи партократских и коруптивних грабежљиваца а њих принудио да барем мало обуздају своје незајажљиве апетите, прије него што прогутају и посљедње сјећање на друштво, државу, нацију, грађанство… па и на саму људскост.
