Пише: Елис Бекташ
Друштвеним мрежама проширио се гаф новинара једног београдског таблоида, који из свог чланка није уклонио реченицу којом му бот вјештачке интелигенције нуди додатне интервенције на тексту, укључујући и превод. Наравно, одмах су се зачули гласови који у томе виде доказ пропасти новинарске професије и потврду макабричних пророчанстава по којима ће вјештачка интелигенција завладати свијетом јер је човјечанство немоћно да јој се одупре.
Ствари, међутим, стоје нешто другачије. Тачно, новинар је требао да обрише спорни дио текста прије објаве али то нипошто није неопростив гријех – вјештачка је интелигенција и креирана управо да асистира људима у обављању њихових послова па не постоји ниједан разлог који би дисквалификовао асистенцију новинарима, поготово када је ријеч о припреми шаблонских вијести.
Суноврат новинарске професије десио се знатно раније и вјештачка интелигенција у њему нема апсолутно никаквог удјела. Објављивање непровјерених, непоузданих и нетачних вијести, неспособност огромног броја новинара да срочи вијест са свим елементима које та журналистичка форма захтијева, кориштење бомбастичних придјева како би се на тај начин скренула пажња са одсуства чињеница, исказивање псеће лојалности идеолошким агендама при чему чињенице страдавју… све је то плод људског ума а не тамо неког софтверског алгоритма.
На један бизаран начин, суноврат новинарства чак је и подношљивији у тоталитарним и аутократским режимима – захваљујући постојању идеолошког оквира и канона, читалац може контраполацијом односно интерполацијом уназад барем наслутити шта је то што новински текст прикрива. У постидеолошким друштвима не постоје никакве законитости нити устаљености што читаоца новинских текстова ставља у позицију изгубљеника у лавиринту. Доминантна, а почесто и једина конзистентност журнализма у таквим друштвима јесте посвемашње одсуство логике које нужно води и у дегенерацију етике, те императив да се по сваку цијену повећа читаност која је, гле чуда, све мања и све плића. То је и разумљиво, јер чак и најтупљи читалац све теже проналази разлог да се удуби у оно што му се данас сервира као доминантни журналистички дискурс.
Вјештачка интелигенција у свему томе оно је што је и замишљена да буде, дакле, алатка. Попут, рецимо, чекића. У вјештим рукама чекић ће закивати чавле, у невјештим ће дробити прсте. Уосталом, вјештачка интелигенција је и даље некаква интелигенција, па је већ у старту у предности над већином данашњих новинара.
Зато, читаоче, умјесто што се изругујеш шлампавом и брзоплетом новинару Блица, радије самога себе запитај зашто уопште одлазиш по информације на таква мјеста. Блиц није једини медиј који потврђује горе изнијете оцјене о суноврату новинарства, он је само један од многих који у строју, дисциплиновано и немилосрдно, већ дуго воде блицкриг против људске интелигенције, знатно прије појаве оне вјештачке. Данашњи читалац више него икад мора бити свој властити уредник. Да би разумио накарадни садржај, мора разумјети зашто му се он сервира, ко то ради и у чијем интересу. Без тог филтера не постоје ни слобода ни интелигенција – како људска тако и она вјештачка. Постоје само шум и бука глупости и бијеса.
