Пише: Елис Бекташ
Израелско сумануто дивљање по палестинским територијама пријети да у наредним данима буде проширено агресијом на Либан. На украјинском војишту снаге под командом Кијева налазе се пред колапсом који се одгађа дан за дан тако што Запад логистички дохрањује Украјину на кашичицу и на флашицу. Учесници у сиријском грађанском рату припремају се за велико финале. Америчка морнарица, посљедња велика поморска сила индустријске епохе, подвијеног репа се враћа из окршаја са противником који уопште нема морнарицу, доносећи у матичне луке још једно понижење, мање спектакуларно али можда са далекосежнијим посљедицама од оног које је доживљено у Афганистану.
Европске пријестолнице позивају на убрзано наоружавање, а у тим покличима предњачи Њемачка, која је привела крају трансформацију свог оружаног апарата из територијалног и дефанзивног Бундесвера у модерну оружану силу са респектабилним капацитетима за стратешку офанзиву, а Шолцов Берлин притом подсјећа свијет на историјске лекције других, понашајући се као да се на њега таква подсјећања не односе.
Монетарни и економски колапс Запада скоро да се прстима може опипати, на исти начин на који се могао опипати у времену које је непосредно претходило пропасти Западног Римског Царства, па Византије а на крају и Османског султаната.
Доналд Трамп је други бивши амерички предсједник и кандидат на кога је пуцано
Све је то, међутим, скрајнуто у други план пред вијешћу да је на Доналда Трампа покушан атентат у Пенсилванији током његове предизборне кампање за повратак у Бијелу кућу. О самом покушају атентата већ је написано толико чланака да не постоји нити један једини разлог да се и ја на овом мјесту бавим анализом тог догађаја. Проблем је што су ти чланци неусклађени и што углавном не испуњавају услове да би се могли означити као поуздана вијест, већ се и најелементарније информације стављају у функцију политичких и идеолошких агенди. Са анализама могућих рефлексија и реперкусија тог случаја ствар стоји још горе. Скоро све одреда, без обзира да ли су про-трамповске или про-бајденовске, заобилазе најважнији проблем. А тај је проблем – смрт стварности.
Оставимо ли по страни балканске медије који америчке предсједничке изборе по дуготрајној традицији политичког идиотлука посматрају као наставак овдашњих политичких борби и утркују се да објасне зашто је баш Бајденов или баш Трампов избор од пресудног значаја за будућност планете, ни у Сједињеним Државама нећемо пронаћи сталоженост и разум у извјештавању о циркусу из Пенсилваније. Тамошњи медији нуде несхватљиву растегљивост информација, тим несхватљивију ако се има у виду да је ријеч о догађају који је био изузетно медијски покривен и праћен и у чијем је обезбјеђењу учествовало неколико полицијских и безбједносних агенција са државном Тајном службом као кровном организацијом.
Седам, осам или девет испаљених метака, суманути пропусти у планирању и организацији обезбјеђења захваљујући којима је наоружано лице ушло у периметар чији је полупречник знатно мањи од домета пушке и притом чак било видљиво, дилетантске реакције припадника Тајне службе који као да никада нису чули за стандардне оперативне процедуре… а потом и накнадна накарадна тумачења догађаја међу којима предњачи идиотска тврдња да је ту ријеч о „потенцијалном домаћем тероризму“… све то нам говори да у корпоративном свијету стварност није битна, већ је битан начин на који се она представља и тумачи масама кроз употребу језика пропаганде, дакле идиотизованог језика који се слушаоцу не обраћа садржајем и значењем, већ предоџбама, сликама и асоцијацијама.
Политика је, не само у Сједињеним Америчким Државама, далеко одмакла у својој метаморфози у естрадни спектакл, а своје је некадашње функције препустила корпоративним тијелима. У Америци је та метаморфоза вјероватно и неповратно довршена и управо случај неуспјелог атентата на Доналда Трампа то потврђује. Кенеди је убијен јер је висока политика била битна, на Трампа је пуцано јер политика више нема никакву битност. Чак и да је стријелац био прецизнији, опет се ништа не би промијенило, само би дошао нови исхлапјели ђутурум да се надмеће за улазак у Бијелу кућу са другим исхлапјелим ђутурумом, оним који пушта вјетрове на састанцима и који брка Путина и Зеленског.
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
Након пуцњаве у Пенсилванији, која подсјећа на нешто драматичнију верзију ноторног и водвиљског атентата на Туђмана у Бенковцу марта 1990. године, Трампови изгледи за повратак у Овални уред значајно су се повећали. Али зато су се изгледи САД да остане водећа свјетска суперсила значајно умањили, али не због Трампа. Они су неповратно умањени чињеницом да та суперсила свог поглавицу бира између двије карикатуралне естрадне сподобе и два бурлескна спадала налик на наказе из циркуса П. Т. Барнума у којима је жива још само та проклета геријатријска, ђутурумска воља за моћ. Ко год да засједне у Бијелу кућу на наредним изборима, Америка ће и даље бити земља чија је Тајна служба доживјела срамотну деградацију и која саму себе понижава дилетантизмом, баш као и америчка војска у Афганистану и америчка морнарица у Јемену. А озбиљност свијета данас станује на неким другим географским ширинама и дужинама.
