Пише: Елис Бекташ
Када је на самом почетку ове године Ацо Мартиновић на Цетињу убио 13 људи, дио црногорске јавности спремно је потрчао да као инспиратора, па чак и организатора злочина прогласи СПЦ и васколико српство. Када је прије двије године Коста Кецмановић у београдској основној школи Владислав Рибникар угасио десет људских живота, тада још увијек жив и агилан бошњачки пропагандист Абдулах Сидран устврдио је да „болесна друштва не могу рађати здраву дјецу“.
Када je прије три дана убијен амерички конзервативни пропагандист Чарли Кирк, многи од оних који су били оправдано згрожени накарадним и србофобним инвективама поводом масовних убистава на Цетињу и у Београду, показали су да су саздани од исте умне и етичке јапије као и они над чијим су се изјавама грозили. У сваком случају убиства постоје двије чињенице које својом битношћу надрастају све остале – то су убијени и убица. О убијеном Кирку познато је много тога, али засад истражни органи имају само сумњу о извршиоцу и апсолутно никакав увид у његов политички профил и његову мотивацију. Одсуство тих пресудних информација, међутим, не пријечи овдашње обожаваоце Чарлија Кирка да за атентат оптуже демократе, либерале, љевичаре…
Већинарско, колективистичко мудролијање није мишљење већ његов обогаљени привид и увијек је малигно и штетно, без обзира из ког друштвеног одсјечка или идеолошког кружока долази. Већинарство није у потрази за чињеницама, оно трага за потврдама својих предубјеђења и често се задовољава плитким и површним аналогијама, аргументима ad laudam и ad populum, другим логичким застрањењима. Већинарство не тежи ка разумијевању стварности, већ ка изједначавању интерпретације стварности са властитим заблудама и предубјеђењима.
Колико је опасно и погрешно посезати за закључцима у одсуству чињеница показују бројни примјери из рецентне повијести. Атентат на Сергеја Кирова, који је послужио као окидач за Стаљинове чистке и репресивни терор НКВД, приписан је Леониду Николајеву, да би се накнадно почеле јављати све увјерљивије индиције да је налогодавац био лично Џугашвили, којем је жив Киров био конкуренција, а мртав Киров потентан симбол и жртва коју ваља осветити.
Рајнхолд Ханиш, Хитлеров бивши интимус, према званичној верзији умро је 1937. године у бечком затвору, али касније се испоставило да су га ликвидирали агенти Гестапоа јер је Ханиш пријетио објављивањем компромитујућих материјала о Хитлеру. Атентат на нацистичког дипломату Ернста фом Рата, 1938. године у Паризу, који је Хитлеру послужио као повод за Кристалну ноћ, одиграо се под никад до краја разјашњеним околностима и до данас остаје нејасно да ли је мотив атентатора Хершела Гринспана заиста била одмазда за прогон Јевреја или је Рата убио из личних разлога који су наводно укључивали уцјену и љубавнички однос.
Након распада Југославије почело се мало отвореније говорити о необичним и сумњивим околностима погибије Иве Лоле Рибара на Гламочком пољу новембра 1943. године. Нелогичности, недосљедности и неслагања у извјештајима који описују догађај отварају простор основаној сумњи да се допусти могућност да је Лола Брозу послужио као његов лични Киров, од којег је накнадно направљен један од најпотентнијих симбола југословенског комунизма.
Неуспјешни атентат на Доналда Трампа током његове прошлогодишње предсједничке кампање истог часа је проглашен либералном и љевичарском завјером, али касније се испоставило да починилац Томас Метју Крукс није имао никакве споне са Трамповим опонентима и да је имао симптоме менталног обољења. Пошто га је одмах након атентата ликвидирао припадник Тајне службе, Крукс никад није дошао у прилику да објасни своје мотиве.
У овом часу, прије окончања истраге и доношења судске пресуде, у опцији су безбројне могућности. Људски је и легитимно жалити за Кирком, али вриједност тог жаљења умањује и обезвређује a priori доношење закључака о мотивима атентата и оптуживање читавих колектива за тај злочин.
Овдашње хистеричне реакције на убиство Чарлија Кирка не свједоче разумијевање америчке политичке кризе па чак ни емпатију за конзервативног пропагандисту и инфлуенсера. Оне су свједочанство идентичне когнитивне инсуфицијенције и острашћености од какве су боловали они који су масовна убиства на Цетињу и у Београду проглашавали резултатом српског национализма. Нарочито је индикативно то што се у јавности за Киркову смрт све чешће оптужују љевичарско-либерални кругови, премда само ум посвемашњег политичког идиота може довести љевицу и либерализам у исту синтагму.
Поред тога, политичари попут Милорада Додика и Андрије Мандића потрчали су да изразе своје жаљење због Киркове погибије, вјероватно јер им је неко скренуо пажњу да је Кирк постао вирални идол огромног броја младих људи, дакле стасавајућег бирачког тијела. Киркова популарност није резултат његове аутентичности, још мање ваљаности и утемељености његових тврдњи, већ је она плод примјене опробаног гебелсовског пропагандног метода по ком лаж поновљена хиљаду пута постаје истина.
Кирк је био на гласу као човјек спреман на дијалог са идеолошким опонентима, али њему дијалог у основи није био битан. Он је у таквим представама учествовао јер су оне увијек добра прилика да методично и репетитивно понављање фабрикованих статистика, полуинформација, па чак и ординарних лажи. Као врсног пропагандног манипулатора, њега саговорник у дијалогу није занимао, већ се он увијек обраћао својој циљној публици, дакле онима који су збуњени, уплашени, хистерични, површни и који не владају појмовима нити вјештином мишљења.
Добар примјер за те манипулације његова је тврдња, коју је понављао у мјесецима прије атентата, да у Сједињеним Америчким Државама међу починиоцима масовних убистава доминирају трансродне особе. Та је његова тврдња наишла на плодно тло међу његовим обожаваоцима, премда за њу апсолутно не постоји упориште у стварности – неколико изолованих случајева нипошто не представља доминантну већину међу масовним убицама.
Премда је по одређеним питањима, као што су ЛГБТ права, имао нешто блаже и умјереније ставове од већине конзервативних пропагандиста, Кирк је и даље био промотор разних теорија завјере чиме је свједочио да не разумијева процесе у стварности, друштвене, политичке, демографске… већ је наступао у име унапријед задатих агенди и интерпретирао је стварност тако да створи привид како она пружа аргументе за његове тезе и тврдње. Посебно је био активан у промовисању теорије Велике замјене, која структурално и функционално неугодно наликује на нацистичке теорије о јеврејској завјери.
Било би недопустиво претјеривање и поједностављивање посезати за аргументом reductio ad Hitlerum у Кирковом случају, но чињеница је да постоје битне методолошке, структуралне и феноменолошке сличности између Хитлеровог дискурса у књизи Мајн кампф и Кирковог дискурса у јавним наступима.
Обојица баратају категоријом централног непријатеља и завјером коју он спроводи. Код Хилера су то Јевреји, комунисти, вајмарска влада, интернационални капитал и национални издајници, док су за Кирка то либерали, Woke идеологија, љевичарски образовни естаблишмент… У сваком случају, за обојицу је кривац увијек – други. У погледу идентитета, за Хитлера је идентитет њемачког народа централна категорија и његов је Мајн кампф манифест који треба да уједини и обнови нацију кроз идеале расне чистоће, националног поноса али и територијалног ширења. За Кирка је централни идентитет онај чија је парадигма конзервативног, по правилу бијелог хришћанског дијела Сједињених Држава, који је по Кирку угрожен и ком он жели да врати традиционалне вриједности. Обојица, дакле, дубоко вјерују у супремацијске идеје, па тако Кирк тврди да су сви људи створени једнаки али не и све културе, чиме се донекле приближава Хитлеровим супремацијским ставовима, истина, не толико екстремним као код нацистичког вође. Као вјешт манипулатор, Кирк зна да му нико из његове публике неће поставити питање о каквом је појму једнакости ријеч када су у питању људи, а о каквом када су у питању културе, већ сервира два скоро па хомонима, дакле два појма истог облика али различитог значења.
И Хитлер и Кирк манипулишу страхом, перцепцијом угрожености и све то зачињавају апокалиптичним тоновима. Код Хитлера су разлози за страх ратна разарања, порази и послијератно, версајско понижење Њемачке, те економска криза и завјера Јевреја, комуниста и интернационалног капитала, због чега позива на неодложну и одлучну акцију за спас нације. И Кирк често говори о угроженом идентитету, нестанку бијелих Американаца, цензури, губитку традиције, чиме ствара климу страха од неизвјесне будућности и промјена које она носи, страха од сувише прогресивног друштва, те захтијева тренутну и одлучну акцију како би се спасила Америка коју он доживљава као једину вриједну спаса.
Хитлеров Мајн кампф испуњен је понављањима, идеје и тезе су формулисане на једноставан начин, препун парадигми (демони, Јевреји, лажна елита…) како би их могли разумјети и најприземнији друштвени слојеви, а репетитивност повећава увјерљивост. Кирк такође често прибјегава папагајском понављању слогана и парола (Америка на првом мјесту, Woke против традиције, слобода говора…), понавља метафоре и идентичне фразе, сервира провокативне тврдње без упоришта у чињеницама, које се потом дистрибуирају кроз друштвене мреже и друге медије. То је реторика која не преговара и која у дијалогу не учествује активно, већ злоупотребљава дијалог као говорницу са које убјеђује и са које се упућују позиви на мобилизацију.
Истини за вољу, Чарли Кирк није био милитант и отворени расист, већ салонски супремацист и естрадна поп-звијезда америчке радикалне деснице и конзервативног фундаментализма. Историја је вишекратно показала да је методологија његовог пропагандног дискурса пријемчива за друштва у кризи и она засигурно није безопасна за Сједињене Државе, али још је опасније кад до продора таквог дискурса дође у запуштеним и неуређеним друштвима каква су постјугословенска, дакле друштвима колективне несвијести и склоним насиљу и конфликтима. Тај дискурс само збија редове и убрзава процесе који воде у конфликте и зато га треба стрпљиво и методично демистификовати. Пуцањ у Чарлија Кирка није само злочин убиства једног човјека, то је уједно и злочин против човјечанства јер је тај метак удахнуо нову снагу ономе што је у Кирковом дискурсу било наказно и малигно.
Премда је наступао као традиционални хришћанин, Кирк је са Христовим науком имао везе колико и Миле Будак, први министар богоштовља и наставе у Павелићевој влади. За обојицу је хришћанство само покриће за расни супремацизам и пут за задобијање и консолидацију политичке моћи. Једина разлика између њих двојице лежи у чињеници да Кирк није стигао да постане министар у влади државе која своје циљеве рјешава логорима и бодљикавом жицом, али и масовним екстерминацијама становништва. Зато би био елементарни ред да Милорад Додик и Андрија Мандић, кад већ јавно тугују за Чарлијем Кирком, у тишини запале и једну свијећу за Милета Будака. Логичка и етичка конзистенција оно су што човјека чини мислећим бићем, а њихово помањкање човјека приближава несвјесној друштвеној животињи.
