Пише: Елис Бекташ
Након ноторног терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну, прије скоро шеснаест година, једна од локалних средњобосанских радио-станица имала је емисију са укључивањем слушалаца уживо. Не постоји ниједан разлог за подсјећање на устаљена и општемјесташка лупетања слушалаца који су звали, изузев једног укључења у ком је становити Мунир из Немиле своје обраћање започео ријечима – прво бих искористио прилику да поселамим све слушаоце бошњачке вјероисповијести.
Неколико година прије тога, на лијепом плавом Јадрану пријатељев син ме је питао – барба Ели, јел Бог Рват? Ко ти је то рекао, упитах га сав збланут, а он ми рече – тако су нам казали у обданишту. То да је Бог Србин, већ је одавно опште мјесто нове српске родољубне поезије.
Добро, јужнословенска друштва у Југославију су ушла као примитивна и затуцана и било је илузорно очекивати да ће их једна злосрећна и по узору на Аустро-Угарску склепана краљевина, а потом и једна мекобољшевичка и криптостаљинистичка творевина без Стаљина еманциповати и модернизовати. Такви су захвати остали на нивоу козметичких, не засијецајући дубље испод коже, тамо гдје су бубрили лимфни чворови затуцаности.
Но од Сједињених Америчких Држава, као индустријске, а потом и информатичке суперсиле и као бастиона демократије, човјек би ипак очекивао мало више. Авај, чини се да су та очекивања била тек наивна заблуда, изникла из холивдуске перцепције САД, које су уствари од свог оснутка биле пројектоване као мегамашина која друштвени модернитет допушта само у мјери у којој он неће угрозити корпоративну моћ.
Са информатичком револуцијом, која се поклопила са окончањем Хладног рата, америчком је друштву понуђена прилика да само себе редефинише и самоартикулише на модернистичким и хуманистичким принципима. То је, међутим, било неприхватљиво структурама моћи, поготово оним десничарским и расистичким, које су искористиле све грешке и застрањења либерализма, да би на крају процвале у схизофреном лудилу Доналда Трампа и Питера Хегсета.
Дијалектичка нужност процеса који су Сједињене Државе, бастион секуларне демократије и еталон републике, довели у данашње стање, не умањује осјећај мучнине пред призором симболичког Мунира из Немиле који сједи у Бијелој кући и који хришћанство претвара у американство, а Христа рекодификује као трибуна америчког бјелачког расизма.
Само је наизглед парадоксално да се уствари Иран данас бори за одбрану достојанства хришћанства, док поглавари цркви широм свијета шуте.
