Пише: Елис Бекташ
Стравично убиство Алдине Јахић у Мостару прије два дана нажалост није изолован инцидент већ тек још једно у низу безбројних свједочанстава да примитивна и насилничка, рајетинска и племенска култура која жену и дјецу доживљава као посјед и као легитимне мете кажњавања још увијек чува своју виталност.
Алдини више нико не може пружити помоћ али њена крв остаје као оптужујуће свједочанство једне пропале заједнице која нипошто није ограничена само на Мостар или само на Босну и Херцеговину већ је та заједница у свом примитивизму уједињена чак и тамо гдје је све друго дијели.
Безброј је случајева у којима су институције и друштво остајали нијеми на вапаје жена изложених насиљу, жена које су исписивале властите хронике најављене смрти. Калесија, Тузла, Сарајево, Београд… све до недавног случаја у Беранима, који срећом није имао терминални исход, када је у угоститељском локалу и пред објективом надзорне камере насилник оборио дјевојку на под и брутално је ударао ногама док је чојствени и јуначни грађанин попут задње пизде напуштао локал да се случајно не замјери суграђанину.
Незаинтересованост прво институција а потом и друштва, који реагују тек када насиље достигне кулминацију, одавно је постала образац. Мостарског је убицу бивша дјевојка још почетком године пријавила за насилничко понашање. Тужилаштво је формирало предмет, али насилник се на суду тек требао појавити овог мјесеца, дакле скоро годину дана након што је пријављен и пола године након што је подигнута оптужница. Такво правосуђе, споро и незаинтересовано, негација је властите сврхе постојања, а таква спорост у реаговању насилнику је отворила маневарски простор да метаморфозира у убицу.
Надлежне институције, полиција, судови, центри за социјални рад, често реагују недопустиво споро а понекад се стављају чак и на страну насилника и жртви савјетују да промијени своје понашање, да опрости насилнику и да пристане на помирење што у пракси углавном води ка продужавању злостављања. Но, не треба кривити само институције, јер оне дјелују по устаљеном социјалном и културолошком обрасцу овдашњих друштава која често у жртви виде виновника властитог страдања и склона су да постављају питања о кривњи жртве или једноставно окрећу главу у страну и на тај се начин позиционирају као пасивни саучесници у насиљу, попут оног беранског јуноше који напушта локал док његов суграђанин ногама дивљачки шута жену оборену на под.
Али када се такво друштво, пасивно и не-храбро пред насиљем, нађе суочено са терминалним чином, односно са мучким убиством попут овог мостарског, оно са себе свлачи танку опну цивилизације и реагује као примордијална хорда, захтијевајући хамурабијевску правду, живот за живот. Тако је један мостарски хоџа, док јавност још увијек дише кратким, испрекиданим удисајима и издисајима након вијести из Мостара и док у њему одјекује дамар бијеса, туге и немоћи, јавно позвао на повратак смртне казне, наступајући као глас правде.
Не постоји гори тренутак за такав захтјев и не постоји опаснији пут за друштво које му се одазове. Када институције закажу, када жене и друге жртве насиља немају гдје да потраже уточиште, када трагедија постане једини импулс кадар да натјера систем на какву-такву реакцију, управо тада је од виталног значаја очување свијести да почетак рјешења проблема не лежи у повратку крварине већ у повратку одговорности.
Нарочито је злогуко када такав захтјев за повратком смртне казне дође из уста вјерског службеника. Јер од вјерских службеника ваља очекивати, барем номинално, најмање два момента: да буду чувари живота и да у кризним часовима заједници пруже смиреност а не керозин за долијевање на ватру. Зато је позив на повратак смртне казне који долази из уста онога који носи вјерски ауторитет нешто малигније и мрачније од политичког популизма. То је етички хазард.
Јер вјерски језик има своју специфичну тежину, он продире у емотивно ткиво заједнице на начин на који ни политика ни друштвени активизам то не могу учинити и управо зато је опасан – злоупотријебљен, он има потенцију да друштвени бијес трансформише у колективну одмазду. А одмазда није правда, већ признање да заједница не вјерује ни у себе ни у систем.
Позив на повратак смртне казне, без обзира из чијих уста долази, увијек је свједочанство цивилизацијске и хуманистичке регресије. Човјечанство се мукотрпно борило да држави као апарату силе и опресије отме право да убија и та је борба тек понегдје уродила плодом – огроман дио човјечанства још увијек живи у правним оквирима који допуштају убијање у име правде и зато је тим важније да се очувају правни системи који су смртну казну избацили.
Постоји једна веома једноставна етичка формула, коју је још у прошлом вијеку згодно артикулисао Лари Флинт – ако је убиство злочин, држава не смије чинити злочин у име правде. Држава која убија у име реда није чувар закона и правде, већ њихов пародијски и травестијски кербер.
Смртна казна не штити жене, не одвраћа насилнике, не обнавља повјерење у институције, не трансформише културу, не лијечи друштво. Она само каналише бијес на површан и симболички начин, док стварни узрочници насиља – регресивни културолошки модели и трули механизми заштите – остају нетакнути.
Повратак смртне казне не би зауставио убиства жена или ма кога другог. Тако би се само спријечило да друштво озбиљно погледа у узроке насиља и да о њима озбиљно промисли. Учесталост убистава слабијих и незаштићених, а превасходно жена, није плод мањка бруталних казни, та учесталост свједочи мањак државе и друштва.
Правна и полицијска пракса, а многи ће се психолози сложити с тим, показује да убиство жена по правилу настаје у вакууму. У вакууму у ком институције не реагују правовремено на пријаве о узнемиравању и насиљу, у ком пријетње и шамари остају „приватна ствар“, у ком полиција савјетује жртву да „смири ситуацију“, у ком центар за социјални рад предмет одлаже у ладицу, у ком друштво насилника третира као некога ко само „мало пије“ или „мало губи живце“, а жртву као саучесника у властитом страдању и још преиспитује понашање жртве.
У таквој ситуацији смртна казна је свједочанство да је држава потписала властиту етичку капитулацију. Смртна казна је политичка и идеолошка обмана која нуди илузију реда тамо гдје реда није ни било. А вјерски службеници који призивају смртну казну као рјешење заборављају оно темељно – свака вјера која има амбицију да буде морални ауторитет мора почети од живота а не од смрти.
У исламу, као и у другим великим религијским традицијама државна смрт није идеал већ је увијек била крајња и принудна мјера у друштвима која нису имала друштвено одговорне институције, јасне и стварности прилагођене законе и процедуре, развијену друштвену свијест… То говори да смртна казна није знак снаге државе већ је знак примитивне државне и друштвене архитектуре. У случају данашње Босне и Херцеговине, ионако дисфункционалне парадржавне заједнице, повратак смртне казне био би повратак у предмодерно доба, корак ка с тешком муком и крваво обореном моделу кадија те тужи, кадија ти суди.
Ако друштво заиста жели промјену парадигми и сузбијање насиља, тада оно, умјесто сагласја са суманутим мостарским хоџом, мора говорити о ефикаснијој полицији, хитној реакцији институција на заштити жртава, функционалним склоништима и кризним центрима, обуци службеника, квалитетним и спроводивим социјалним протоколима, прилагођавању легислативе стварности и њеним искушењима и пријетњама, одговорности институција, дугорочном образовању и одгајању друштва у свим аспектима… То су рјешења која спашавају животе. Смртна казна их не замјењује, она их само уклања из јавне дискусије.
Мостарска трагедија заслужује бол, емпатију, разумијевање и заједнички апел за улазак одговорности у институције а не повратак на талионски образац „око за око“. Одговор на насиље мора бити цивилизацијски а не варварски, мора баштинити дух просвијећене заједнице а не нагон чопора. Ако друштво жели оквир у ком се живи, онда оно мора остати вјерно темељном принципу: држава је ту да заштити а не да убија.
А они који зазивају смртну казну и они који су сагласни са таквим захтјевима нека се запитају да ли траже правду или само желе да бол изгледа једноставно а њихова правда велика. Али ништа у вези са смрћу није једноставно, ни етички, ни политички, ни људски. Нити је велика правда одиста правда.
Поред претходног, постоји још једно питање које освјетљава дубину етичког суноврата оних који призивају смртну казну. Друштво које је захтијева суочено је са двије опције: прва је да у њему доминирају они који не би лично повукли обарач већ би другоме препустили да понесе терет убијања у име правде а они да се осјећају племенитим и праведним; друга је опција да у њему доминирају они који су вољни да лично убију у име правде и у име државе. А то је избор између живљења у друштву лицемјерних пизди или у друштву убица.
А за крај ево и трећег питања за агитаторе смртне казне – да ли заиста сматрају да држави која је освједочено цивилизацијски и на сваки други начин импотентна и корумпирана и које се њени житељи из дана у дан све више грозе заиста треба вратити овлашћење да убија у име правде и да ли би та држава знала изаћи на крај са таквим теретом а да га не злоупотријеби као што је све друго што јој је повјерено злоупотријебила.
