Пише: Елис Бекташ
Сигуран сам, драга дјецо, да је свако од вас барем једном у животу имао прилику гледати један од оних необичних призора кад неко прочита пјесму неког зрелог и угледног домаћег пјесника или пар страница из неког од оних волуминозних романа домаћих зрелих и етаблираних романописаца чија дјела у себи не носе опасност да ћете заборавити на којој сте страници стали са читањем и гдје читалачко прегнуће требате наставити јер су у њима све странице исте па одакле год да кренете са читањем, одатле сте и требали кренути.
А вјероватно сте гледали и призоре у којима неко чита поучне књиге домаћих списатељица, препуне животних мудрости и корисних савјета који се генерацијама преносе с кољена на кољено и због којих и живимо у овим ћумезима. Уосталом, ако и нисте гледали кад неко чита такве књиге, онда сте сигурно примијетили да се поприличан број чељади у вашој ближој околини понаша попут ликова из домаће књижевности што значи да су и читали ту књижевност јер је тако будаласто понашање страно људској природи и немогуће је да се у човјеку јави само од себе.
Но ако сте свједочили како неко управо у том часу чита домаћу књижевност, морали сте уочити како цијело читаочево биће драматично и дирљиво реагује на узвишени подражај умјетности. Неко узвикне вау, неко ох, а неко и ах, а неко, опет, кришом отаре сузицу што су му је танани стихови или бирани епитети у реченици покренули у оку. Неко се зацрвени од страсти а неко побијели од запрепашћења што су их изазвали сликовити описи згода и незгода кроз које јунаци тих дјела пролазе да из њих изађу још јачи и још племенитији, по узору на своје литерарне творце.
Ово су само најчешће, но нипошто и једине реакције читалачких физиологија на силовите таласе умјетности који преплављују њихову душу онако као јадрански таласи што ноћу преплављују сандолине ланцима везане на неумским плажама. Те су реакције чврст и поуздан доказ да умјетност не дотиче изравно нематеријалну душу, већ да до ње долази преко материјалног тијела које служи као проводник за пренос њених импулса и сигнала.
То сазнање породило је генијалну идеју у уму једног мог пријатеља који је иначе врстан научник и ерудита широког спектра занимања те тако познаје и људску анатомију и неурологију и психологију и хемију али и фармакологију.
– Ако већ умјетност може дјеловати на тијело као да и она сама има материјалну природу, запитао се тај мој пријатељ, зашто не би било могуће скратити пут што га њени сигнали прелазе и дјеловати на душу што изравније, не замарајући беспотребно очи и штедећи их за корисније задаће?
Онда је отишао на посао па право у лабораторију из које није изашао три дана и три ноћи а кад се појавио на вратима лабораторије у руци је држао ево оволику таблетицу жућкасте боје коју је одважно испробао на себи и то онако уморан и исцрпљен јер није могао чекати да види њене резултате. А ти су резултати били импресивни.
Тек што је прогутао таблетицу очи му се исколачише баш као код читалаца домаће поезије а по челу му поискакаше набрекле жиле онако као што искоче ономе ко чита домаће романе. Затим у некаквом скоро правилном ритму стаде шапутати ријечи и уздахе попут генијално и ах и величанствено, а онда се те ријечи и уздаси стадоше претварати у узвике каквима се, као у некаквом трансу, гласају они који уроне у чудесни свијет мудрости домаће женске литературе. На крају му се груди стадоше надимати од некаквог усхићења које стапало са ганућем а из десног ока му потече неколико суза које се потом спојише у једну влажну линију која се спусти све до горње усне па је мој пријатељ хитро полиза језиком онако како то чине они који читају домаћу мемоарску литературу која их унесе ка историјским истинама и колективној племенитости и то тако високо да их ни андски кондор не би могао достићи.
Након тога мој се пријатељ сав исцрпљен али са изразом задовољства и блажености на лицу спусти у столицу и остаде тако неколико часака шутећи и осмјехујући се јер је његов труд получио скоро савршен резултат, далеко надмашујући почетна очекивања.
– Како се осјећаш? упитах га бојажљиво јер сам се ипак помало плашио за пропратне ефекте нове и још неиспитане таблете.
– Како ћу се другачије осјећати него испуњено и продуховљено, одговори он помало уморним али ипак ведрим гласом. За само двије минуте ова ми је таблетица пренијела све подражаје из четири књиге четири различита писца и ево овог бих часа могао отићи да одговарам на часу лектире јер знам о њима све што треба знати а нисам морао изгубити драгоцјено вријеме да их читам.
– Ти си геније, брате мој, рекох му удивљено, али тек ће вријеме показати јеси ли спасилац духа или си мрачни монструм због чијег ће чина човјечанство вијековима стењати од муке.
– И мене плаши могућност злоупотребе, одврати мој пријатељ, и стога ће се производити таблете које ће преносити подражаје само једне књиге, јер просјечно људско биће не може одједном поднијети више од тога. И овај ће се лијек издавати искључиво на рецепт јер ће по свој прилици изазивати жестоку овисност.
– А можеш ли, одважих се да га упитам, у производњу пустити и таблете за неку од мојих књига?
– Шта ти пада на памет?! увријеђено узвикну мој пријатељ и испрси се у оној својој столици. Ја водим угледну фармаколошку лабораторију а не подрумски лаб за синтетичке дроге. У производњу ће ићи искључиво таблете са подражајима признатих, угледних и награђиваних књижевника а не тамо неких ентузијаста који никад нису чак ни покушали да својом поезијом донесу спас свијету и човјечанству или барем нацији.
– Добро, болан не био, шта се одмах љутиш, рекох помирљиво. А можеш ли барем направити таблетицу за дјела домаће књижевности која се баве овим задњим ратом па да коначно довршим барем једну од тих књига јер ми иначе испадају из руке од досаде и гађења кад год их покушам читати.
– Који ће ти курац таблета за то, одговори мој пријатељ. Кад будеш обављао малу нужду запишај се мало по ногавицама и баци петарду крај себе и ето ти свих подражаја из таквих књига.
– Чек мало, досјетих се још једног питања, зар овај твој изум неће уништити издавачку дјелатност у земљи и у комшилуку?
– Наравно да неће, одврати мој пријатељ. Ту су дјелатност издавачи већ одавно уништили скупа са књижевницима и са министарствима за културу и ова таблетица ту нит шта може помоћи нит одмоћи.
