Пише: Елис Бекташ
Данас је Доналд Трамп начинио један наизглед споредан и неважан преседан. Прешао је давно постављену пуританску границу и постао први амерички предсједник који је у јавном простору употријебио такозвану F-word. Пошто мене ништа не обавезује на пуританизам у језику, овдје ћу пренијети његову објаву са друштвених мрежа:
Tuesday will be Power Plant Day, and Bridge Day, all wrapped up in one, in Iran. There will be nothing like it!!! Open the Fuckin’ Strait, you crazy bastards, or you’ll be living in Hell – JUST WATCH! Praise be to Allah. President DONALD J. TRUMP
–
Уторак ће бити Дан Електрана и Дан Мостова, обједињен у један, у Ирану. Неће бити ништа налик томе!!! Отворите Јебени Пролаз, луди копилани, или ћете живјети у Паклу – САМО ГЛЕДАЈЕТЕ! Слава Аллаху. Предсједник ДОНАЛД Ј. ТРАМП
Када се у будућности социолози, политолози, историчари и други научници буду бавили феноменом Доналда Трампа, можда и најважније питање на које ће се од њих очекивати одговор биће оно о Трамповом језику, односно о најрадикалнијем примјеру дегенерације јавног језика.
Без злоупотребе језика, било је немогуће да се један трећеразредни бизнисмен, склон банкротима и пореском мешетарењу те неумјереној естрадној самопромоцији и са идеологијом која не представља ништа друго доли скуп општих, често и контрадикторних општих мјеста, успне на сам политички врх. Проблем, дакле, не лежи у Трампу већ у неспособности друштва да правовремено детектује садржај говора и да у њему разлучи смислено од бесмисленог, односно истинито од лажног.
Доналд Трамп није инцидент већ дијалектички нужна посљедица дуготрајне корпоративне злоупотребе језика која је америчко друштво из политичког и идеолошког претворила у друштво пропаганде и онеспособила га да садржај прима на нивоу свјесног, односно у виду артикулисане мисли, оне која омогућава наставак мишљења, те апстрахирање и антиципирање.
Ја на овом мјесту нећу износити минуциозне опсервације канадског философа Џона Ралстона Сола о друштвеној и политичкој дегенерацији која се одвија кроз језик, а превасходно кроз језик корпоративизма, идеологије и пропаганде, од којих сваки има прецизно дефинисану улогу у десубјективизацији друштва. Умјесто тога упутићу читаоца да сам прочита његову Цивилизацију несвјесног, тај бревијар савремене политичке мисли. Уосталом, чак ни сам Сол не успијева да антиципира суноврат јавног језика оличен у Доналду Трампу и његовој камарили.
То је језик психопатије, језик хистерије и нарцисоидности, језик псеудосакрализације и језик који се с презиром односи према језичким нормама. Тај језик све подређује зилотској пројекцији властите моћи и он не оставља ни најмањи простор за дијалог, чак ни са онима који би били вољни да у дијалог са Трампом уђу.
Но, оно што је одиста онеспокојавајуће, није пристајање америчке администрације на Трампово лудило, већ нешто што се десило много раније, а то је спремност многих људи широм свијета да у Трампу препознају спасиоца традиције и њених вриједности. Од свог појављивања у јавности па све до данас, Доналд Трамп је био опскурна фигура, хохштаплер и шибицар који се језиком служио да опсјени, превари и да слаже.
На исти начин језиком се наставио служити и у политици, градећи свој наратив на грандоманији, сензационализму, популизму, генерализацијама, манипулацији чињеницама, па и лажима. И заиста, само је рудиментарно глуп човјек могао повјеровати да ће Трампов језик имати моћ да друштву врати било какве вриједности.
Декадентност и девијантност америчког либерализма од Клинтона до Бајдена нису и не могу послужити као оправдање за полагање повјерења у Доналда Трампа који у политику улази као хистерични и нарцисоидни пајац, да би на крају тим атрибуцијама придодао и крволочност. Изабрати Трампа као лијек од либералних застрањења и обољења равно је лијечењу трипера одсијецањем – властитог курца. А то је, сложићемо се, медицински поступак на који би пристао само изузетно глуп пацијент.
Зато, читаоче, ако спадаш међу оне који су макар у једном часу повјеровали да Трамп долази као Salvator Mundi, стани пред огледало и прекори самога себе због глупости. То ће мало забољети твоју сујету, али ће бити љековито, јер ћеш други пут размислити и схватити да проблем свијета нису лидери, државе, традиције, идеологије… већ способност или неспособност успостављања смисленог односа према језику.
Ако то знање пренесеш свом потомству, искупићеш се за тренутак слабости и допринијећеш буђењу бољег свијета, у ком ће хистерични и крволочни преваранти бити препознати и прије него што се дочепају царског жезла.
