У свакој друштвеној и повијесној прекретници, па чак и при знатно мање драматичним и предиктивним друштвеним промјенама, увијек је мислећи дух тај који мора упрегнути све своје снаге на посао прилагођавања и на пионирски мукотрпан напор да пронађе своје мјесто у новом друштвеном координатном систему, не би ли тако очувао барем привид наде да ће једном пронаћи и властиту сврху и не би ли избјегао да се његов маргинализам, као једини могући вид постојања мислећег бића, не претвори у отпадништво или, још горе, у саобразност и пристанак.
За то вријеме, ни врх ни подножје друштвене пирамиде немају никакву потребу за адаптацијом, изузев у пољу идеолошког, односно, још прецизније речено, демагошког, јер су и врх и подножје те пирамиде, дакле и владајућа елита, при чему под овом синтагмом ваља посматрати не само номиналне практиканте функције власти, већ и читав слој имућника, некадашњих властелина, а данашњих капиталиста, и прости пук, увијек вођени елементарним нагонима које оправдавају мнијењем и магловитим предоџбама јер за мишљењем не смију посегнути пошто би оно било погубно за њих, те емотивним рефлексом јер ни за аутентичним осјећањима из истог разлога не смију посегнути.
Мислећи човјек своје преживљавање не слави, већ га подвргава сумњи. Владајућа елита и прости пук познају, међутим, само једну врсту сумње, ону која чак и не заслужује да буде названа тим именом, јер је она у основи страх од мишљења и од времена као тока повијести, а то одсуство сумње и тај иманентни страх савезници су нагону и скупа с њим олакшавају преживљавање, тај кумир и владајуће елите и простог пука.
Зато је владајућој елити и простом пуку увијек лако, чак и када мисле да стењу у агонији, јер остају изван застрашујућег и бесконачног лавиринта мишљења и јер је њиховим нагонима и њиховим плитким, елементарним предоџбама увијек све познато и разумљиво, односно увијек имају дубоко и непоколебљиво вјеровање да им је све познато и разумљиво, док је мислећем човјеку увијек нељудски тешко, јер је њему познато и схваћено само алат, а његова онтологија, скупа с његовом метафизиком, увијек лежи у непознатом.
Због тога повијест памти раздобља у којима је мишљење било сведено на инцидент или на онеспокојавајућу шутњу, дочим не памти раздобља без владајућих елита и простог пука, нити памти да је икада дошло до њихове супстанцијалне метаморфозе. Немојте имати заблуде, и владајућа елита и прости пук увијек су исти, увијек је то само биолошка маса обликована властитим нагонима и властитим страховима и увијек ће бити само то и једини начин да се та маса коначно помјери ка људскости јесте да се мишљење као свјетски дух завјетује да се више неће бавити њоме.
Без мишљења ком би била објект та би биолошка маса, сачињена од владајућих елита и простог пука, једноставно престала постојати. Односно, можда би постојала на начин на који постоје, рецимо, скакавци или комарци, али губљење статуса објекта мишљења одузело би јој и свијест о себи као о врсти у потрази за властитом задаћом и властитом сврхом. Но такав заводљиви расплет немојте очекивати, већ се спремите на ново повијесно раздобље, које је већ почело и у којем је мишљење инцидент, и нека вас не изненади ако се то раздобље претвори у вјечност.
Било би претенциозно устврдити да ће мишљење заувијек остати у самотном одметништву, али ако некада поново дигне главу и знатижељно приђе масама, оно ће бити толико различито од овога што се данас доживљава као мишљење, да га ми не бисмо могли препознати као мишљење. Но увјерен сам да би тај однос био реципроцитетан и да ни то будуће мишљење нас не би могло препознати као људе, јер ово што јесмо, то су некакви мутанти озрачени знањем које је могло бити корисно и драгоцијено да није претворено у парарелигијски инструментариј и које нас је потчинило себи онако као што аутомобил потчини свог власника, утискујући у нас страх да ћемо остати сиромашни знањем, страх који је можда и заувијек прекрио онај пламичак људскости у нашим утробама и претворио нас у наивне и минималистичке цртеже људи на зидовима ове цивилизацијске пећине.
Елис Бекташ
