Елис Бекташ: Првих мјесец дана рата – рекапитулација

Пише: Елис Бекташ

Уз посредовање пакистанске дипломатије, синоћ је окончана прва рунда америчко-израелске терористичке агресије на Иран. Вашингтон и Техеран су, уз примјетно незадовољство Тел Авива, пристали на двоседмично примирје и обје су администрације прогласиле побједу.

Но то је примирје, с обзиром на прокламоване и нимало прикривене аспирације ционистичких јастребова у Тел Авиву, на веома крхким ногама, јер су веома мали изгледи да ће израелске оружане снаге окончати своју агресију на јужни Либан и да ће бити обустављено терористичко иживљавање над Газом и Западном Обалом, а управо је обустављање тих операција један од десет услова примирја.

Елис Бекташ: Случај Трамп или језик као хистерија

У претходних мјесец дана америчко-израелска коалиција Ирану је задала веома тешке ударце:

• ликвидиран је већи број званичника из самог политичког и војног врха;
• иранска ратна морнарица је десеткована потапањем скоро читаве површинске флоте;
• уништен је или оштећен већи број војних база и инсталација, а превасходно аеродрома и складишта конвенционалне муниције и убојних средстава;
• оштећени су технолошки и научни погони и институције, у распону од центра за нуклеарна истраживања па до бројних универзитета и института;
• нанијета је одређена штета, премда је и даље упитно у којој размјери, иранским ракетним капацитетима;
• оштећен је или разорен дио виталних саобраћајница у земљи;
• нанијета је одређена штета погонима за експлоатацију и прераду нафте;
• тенденциозно су уништавани цивилни циљеви, попут школе у Минабу, вирусолошког института Луј Пастер или синагоге у Техерану, с циљем стварања додатног психолошког притиска на иранско друштво.

Ипак, такав се приступ, који би неку другу земљу вјероватно бацио на кољена и за неупоредиво краће вријеме, показао као потпуно промашен и указао је на дубоку доктринарну и концепцијску инкомпетенцију политичког и војног вођства у Вашингтону и Тел Авиву. Наиме, читава је операција конципирана по претпоставци да против себе има конвенционалног непријатеља, моделираног по совјетском калупу из прошлог вијека.

Најкраће казано, САД и Израел на својој страни су имали технолошку надмоћ, али су ратовали памећу Нормана Шварцкопфа. То указује на дубоке дегенеративне процесе у америчкој и израелској администрацији услијед којих те администрације данас плаћају цијену заљубљености у технологију и потцјењивању противника.

Не треба сумњати да су и амерички и израелски војни апарати располагали веома прецизним обавјештајним информацијама о Ирану и његовој борбеној моћи, али начин на који су водили рат недвосмислено показује да аналитички сегмент није био дорастао својој улози и да није успио извући ваљане закључке из обиља обавјештајних података, услијед чега су одлуке о физиономији операција и избору циљева донијете на основу веома погрешних претпоставки те на основу једнако погрешног убјеђења да ће под разорним бомбардерским и ракетним ударима доћи до брзог колапса иранског режима и војног апарата. Упркос чињеници да је пракса Другог свјетског, Корејског и Вијетнамског рата показала неодрживост теорије Ђулија Дуета о бомбардовању као одлучујућем и рјешавајућем виду офанзиве, политички и војни врхови у Вашингтону и Тел Авиву ипак су допустили да их вијек старе и у пракси поражене идеје талијанског теоретичара одведу на странпутицу.

Елис Бекташ: Рат против Ирана и нови свјетски блокови

Насупрот америчко-израелској коалицији, чија су вођства надахнута идејама корпоративизма као финалног стадијума фашизма, нашла се држава која је деценијама на Западу медијски и пропагандно представљана као ригидна и фанатизована теократија и предмодерна структура осуђена на пропаст. Стварност је, међутим, показала нешто другачију слику. Иран је у првих мјесец дана успио не само да остане на ногама упркос жестоким ударцима које је примио већ и да:

• узврати и то у запањујуће кратком интервалу масовним и прецизним ракетним и дронским ударима по противничким циљевима у региону и тако демонстрира способност реципроцитетног одговора;
• покаже рањивост перјанице америчке пројекције моћи, односно носача авиона који су били принуђени да дјелују изван своје доктринарне улоге и да се повлаче на удаљеност која битно редуцира њихову оперативност;
• нанесе разорне ударце америчкој радарској мрежи на Блиском истоку;
• открије и искористи структуралне и функционалне слабости у прескупим противракетним системима САД и Израела;
• уздрма корумпиране режиме у монархијама на арапском полуострву;
• сачува своје капиталне снаге од уништења, чак и по цијену свјесног пристајања на инфраструктурне губитке;
• уништи већи број америчких летјелица, међу којима и веома рентабилне циљеве попут Боинга Е-3, и то уз скоро минимално ангажовање ПВО;
• нанесе одлучујући пораз америчкој специјалној операцији која је представљена као акција спашавања оборених авијатичара и приликом које су америчке снаге изгубиле већи број авиона, хеликоптера и специјализованих дронова;
• координира операције са својим савезницима у региону, либанским Хезболлахом, јеменским Хутијима и ирачким шиитским милицијама.

Еванђелистичко-ционистичко лудило Вашингтона и Тел Авива у својој је бахатости као истину прихватило претпоставку да је технолошка супериорност уједно и гаранција сваке друге супериорности и на тој се претпоставци упустило у рат са противником који их је дочекао са децентрализованим моделом командовања и изузетно модерном доктрином асиметричног ратовања, очигледно деценијама проучаваној и припреманој.

Техеран не само да је изузетно дисциплиновано прикрио властите снаге, већ је, на примјеру већ споменуте ваздушно-десантне операције спроведене под егидом спашавања двојице авијатичара, демонстрирао и тактичку супериорност децентрализације чак и када је суочена са употребом најелитнијих трупа САД.

Чак и ако се занемари пропагандни дебакл, САД су, скупа са Израелом, већ у првој фази агресије на Иран доживјеле најсрамотнији пораз у својој историји, али то не смије бити разлог за славље јер је суштински проблем неупоредиво дубљи и Иран га не може сам ријешити.

Наиме, трампизам је успио да Сједињене Државе увуче у рат без сагласности конгреса, а потом да нагласи да право одлучивања о употреби нуклеарног оружја лежи у искључивој надлежности предсједника САД. На тај начин у Америци је ефективно срушен концепт демократске републике и инсталиран концепт сатрапије. А то је, с обзиром на нуклеарну моћ САД, проблем читавог свијета а не само Ирана.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала