Пише: Елис Бекташ
Својом јучерашњом колумном објављеној на порталу РТЦГ и потакнутоj ерупцијом малољетничког насиља у Црној Гори, за чим не заостају ни сусједне земље, Лидија Глишић храбро је отворила једно веома тешко и битно питање друштвене стварности, оно о дјечјој невиности. Лидијин текст нуди прецизан увид у генезу друштвеног, па и легислативног, поимања дјечје невиности као апсолута и својеврсног табуа.
Било би сувише опасно оштрим резовима пресијецати клупко које је вијековима заплитано и зато том неуралгичном питању ваља приступати обазриво и методично, уважавајући прије свега научну интердисциплинарност и њена сазнања, али и спознаје о метаморфозама социјалне динамике које помјерају и антрополошке оквире и границе, услијед чега је данашњи тинејџер социјално неупоредиво активнији од свог вршњака из претходних епоха, па самим тим и неупоредиво изложенији искушењима и изазовима којима није дорастао.
Чињеница је да је увијек и свуда било, и увијек ће бити дјеце која се роде на насилничким поривом и никакав одгој не може да уклони ту димензију њиховог бића, која понекад експлодира у стравичним крвопролићима. Медицинска наука још увијек је немоћна да до краја објасни такве случајеве, премда се чини да савремена неурологија иде добрим путевима ка разумијевању тог феномена.
У сваком случају, ту је ријеч о изузецима чија је заступљеност на нивоу статистичке грешке, па треба сачекати да медицина, психологија, право, антропологија… понуде одговор на питање како се односити према таквим случајевима. Исхитрена рјешења која би служила задовољавању плебејског правдољубивог заноса не само да не би могла понудити ваљан одговор, већ би уједно отворила и понор могућих злоупотреба, чије се дно у тами ни назријети не може.
Но чини се да експанзија малољетничког насиља о којој пише Лидија Глишић није плод a priori постојеће медицинске или психолошке девијације, већ је ту ријеч о социјално, идеолошки и пропагандно индукованом насиљу, односно о реакцији тинејџера, па чак и оних млађих, на дуготрајно успостављан вриједносни систем у ком су се насилници, па чак и ноторни злочинци, изједначили са знаменитим историјским личностима, херојима, великим умјетницима, а понекад их чак и претекли на хијерархијској љествици угледа.
Било би погрешно сву кривицу сваљивати на злосрећне деведесете и деценије након њих, јер југословенски простори знатно дуже његују фасцинацију и дивљење према насилницима, можда и стога што су фасцинација и дивљење компензација за страх ког насилници изазивају. А можда и зато што трибална свијест и култура ту никада нису до краја прошли кроз метаморфозу у модерну цивилизацијску свијест и културу.
Да се разумијемо, та фасцинација и то дивљење срећу се и у знатно уређенијим и модернијим друштвима, али углавном на његовим маргинама, но овдје од такве настраности болују елите, политичке, академске, културне и умјетничке, па чак и оне религијске. Култ насиља лукративан је и умно незахтјеван, па стога може згодно послужити као носећи стуб идеологије и политичке пропаганде.
Због тога Црна Гора, скупа са околним земљама, проводи деценије без јасно и недвосмислено успостављеног односа према феномену насиља, које се посматра као квинтесенција историје и које се увијек контекстуализује и релативизује на „својој“ страни, а проглашава се апсолутом зла уколико је дошло од „другога“. Мутавост и перфидију политичара чак је могуће донекле разумјети, они живе од демагогије и манипулација, наративна перфидија њихов је raison d’être.
Али какво разумијевање пружити академским, научним, културним, умјетничким, па и религијским елитама, односно њиховим перјаницима, који у паничном страху да ће бити проглашени издајницима никако да у себи пронађу честицу људскости и мрву храбрости па да личним примјером започну херкуловски посао рашчишћавања штала у којима су се накупила брда балеге, али не кравље већ људске.
Млада бића током стасавања и сазријевања на свијет и његове изазове најчешће реагују опонашањем, односно настојањем да испуне хоризонт очекивања која им унапријед задата стварност поставља, понекад чак и снагом императива. Уколико је стварност контаминирана култом насиља, нико нема право да глуми изненађеност пред експлозијом малољетничког насиља.
Рјешење не лежи у стварању цензорског друштва које би забранама штитило младе од искушења, јер такав приступ никад није дуготрајан и увијек ствара већу штету од почетне користи. Младост не треба бити држана под стакленим звоном, али јој треба понудити тумачења и оријентире. Ако буде пуштена у звјерињак, и младост ће се, попут Моглија, почети понашати звјерски, само што у стварности то не буде баш тако узвишено и надахњујуће као у Киплинговом роману.
Зато је овдашњим друштвима, уколико не желе да се још дубље стровале у своју трибалност и примитивизам, нужан коперникански обрат и полукружни заокрет по питању култа насиља који по законитостима дијалектичке нужности постепено прераста у култ смрти. А тај заокрет мора почивати на јасноћи која долази од кредибилних и аутентичних ауторитета. Уколико такви ауторитети данас не постоје, односно уколико постоје само њихове карикатуралне приказе, онда треба кренути у потрагу за вјеродостојним ауторитетима, способним да на увјерљив и једноставан начин младости објасне шта је насиље и зашто оно води у редукцију људскости.
Умјесто таквих ауторитета, друштво је данас препуштено вашарским опсјенарима који додатно збуњују ионако збуњену младост, поручујући јој да може скупа и Аллах и Растодер, и Христ и Ђуришић, и Богородица и Францетић, и хуманистички интернационализам и Јово Капичић. А не може. Коме човјечност није обогаљена страхом и мржњом, њему не треба објашњавати зашто не може.
Неспособност да се успостави ваљан и недвосмислен однос према зликовцима из прошлости изравно је довела до новог ешалона зликоваца који су дијељени на „наше“ и „њихове“, на разне аркане, цаце, туте… Остаће за вјечност записана, као примјер можда и најдубљег људског посрнућа и поганлука душе, изјава Алије Изетбеговића о „нашим будалама и њиховим злочинцима“. Алија је том реченицом проговорио као заједнички глас свих овдашњих елита и подсјетио је на канон по ком за насилника и зликовца ваља имати разумијевања, па му некад и опрост понудити, ако је руке окрвавио за „нашу ствар“.
И тако, док ђутуруми прдоклаче о историјским неправдама и исправљају криве Дрине из прошлости, дотле њихови потомци, настојећи да се покажу као достојни и вјерујући да се од њих очекује сличност са узорима својих очева, своје младалачке збуњености претварају у терете гријеха. Оно што забрињава, и нису потребна никаква истраживања нити анкете да би се то утврдило, већ само обичан поглед на улице и школе овдашњих градова, јесте драматичан пораст броја младих људи који су надахнути насилницима и зликовцима из прошлости, па чак и обичним криминалцима.
Ђутуруми су створили свијет у ком за младог човјека бити насилан значи не бити изложен насиљу. Притом млади човјек у својој збуњености не схваћа да је он, и кад је насилан, само грудва страха и да се тај страх увећава све док га не доведе на капију злочина. Створили су свијет вриједносних карикатура које не уживају никакав углед нити повјерење, па зато млади људи своје страхове затомљују тако што и сами прибјегавају насиљу, знајући да их потрошено и самозатровано друштво више не може заштитити.
И онда мени неко дође да ми говори о чојству и јунаштву и другим врлинама ђутурума који су створили такав свијет. Море мрш!
