Пише: Елис Бекташ
Још увек осећајући искричење у препонама, Ернст језиком пређе преко горње и доње усне, купећи последње трагове свог љубавника. Осећао се празно и лажно. Пожеле да Максу каже нешто увредљиво и понижавајуће, али чељуст га је болела. Здепасти француски пројектил од 155 милиметара, напуњен шрапнелом, оставио му је, поред ожиљака и повременог бола, и траг смешног шушкања при говору. Да, и ту проклету пљувачку које никако није могао да се реши и која му је цурила преко рубова усана сваки пут кад би мало дуже или мало гласније говорио.
Верден, проклети Верден! мислио је док је себи и Максу сипао коњак у винске чаше. Ту је процветала издаја! Жидове је требало пре Вердена одстранити из Врховне команде. Да, завукли су се у сваку њену пору, ти ђавољи носеви!
Макс устаде са француског лежаја и наслони главу на Ернстова плећа. Ћутљив си. О чему размишљаш, Ерни?
Не размишљам, Макс. Мрзим.
Молим те, Ерни, немој опет о Жидовима. Не могу да те волим кад говориш о томе.
Ти не знаш о чему ја говорим. Ти урлици код Тиомона, те експлозије које су се стапале у једну, то је било церекање Великог Жида. Немци и Французи су се међусобно комадали, само да би се Велики Жид смејао.
Ерни, доста! рече Макс одлучно, али и мазно, и склизну испод његове мишке па га звучно пољуби у обе брадавице и у пупак. Хоћу да ми причаш о Боливији. Је ли то лепа земља?
Лепа је свака земља у којој нема Жидова, рече Ернст развлачећи бркове у нешто што је требало бити осмех. Љутњу што га Макс не схвата озбиљно покушавао је да прикрије лошим хумором. Нажалост, на крају су и тамо стигли и извели оно што најбоље знају – побуну.
Али, Ерни, нису баш сви Жидови такви. Ево, ја сам Жидов, али не изводим побуне. Нисам издајник и не живим од лихварења. Једини грех овог овде Жидова – и ту се Макс театрално наклони – јесте безгранична љубав за твоје чврсто тело. А онда враголасто додаде – ипак, могао би мало да смршаш.
Макс, теби је до шале. Ти не разумеш колико је то опасно. Жидови су све затровали, напајају се нашом крвљу. И неће се зауставити док читав свет не подјарме својим настраностима. Осим, додаде скоро свечаним гласом, ако их ми не зауставимо.
Макс узе чашу из Ернстове руке и одгега се до столића да наспе коњак. Стражњица му је још увек била црвена и на њој су се још увек могли видети ружичасти обриси дланова. У међувремену је Ернст устао и пришао прозору. Доле је био Минхен, жедан слободе. А слободе нема док се не разоткрију сплетке носатих лихвара. И док се коначно не сломи кичма и не здроби лобања том мрачном чудовишту које хоће да засужњи читав свет. Макс приђе са чашама коњака у обе руке.
Ерни, хајде да пијемо, мрзим да будем трезан навече.
Да, хајде да пијемо, Макс.
Ћутећи су испили коњак и зурили у влажну минхенску ноћ. Затим је Макс пришао кревету да потражи делове одеће. Ернст му је пришао с леђа, снажним рукама му обухватио бокове и сасвим мало га пресавио у струку. Макс се угризе за доњу усну и преврну очима, осећајући како Ернст нимало нежно продире у њега. Волео је кад га Ернст ћутке узима. Знао је да ово неће дуго потрајати. И заиста, Ернст се зачас поче грчити, гризући му врат и ушне шкољке. Затим полегоше по кревету.
Волиш моју жидовску обрезаност, Ерни? Погледај како сам злочесто обрезан, шушкао је Макс.
Ернст се спусти у његово крило и поче халапљиво да га гута, мумлајући.
Зачепио сам ти уста, Ерни, наставио је Макс да шушка, више не говориш о Жидовима.
Макс уздахну дубоко неколико пута у низу, а Ернст осети да му је љубавник, вероватно због коњака, вечерас другачији. Да му је окус горак.
Елис Бекташ: Инфантилно премјеравање курчи… пардон, пребројавање ракетица
…
Ернст Рем устрељен је 2. јула 1934. године у скоро оперетском чину који се одиграо у Штаделхајмском затвору у Минхену. Након што је одбио да се убије Валтером ПП који му је понуђен и након што је захтевао да, ако већ има да буде стрељан, жели да то власторучно учини Адолф, пркосно је истурио чељуст. СС потпуковник Михаел Липерт му је без оклевања испалио деветмилиметарско тане у доњу чељуст.
Ситно зрно испаљено из непосредне близине показало се као смртоносније од 155-милиметарске гранате на Вердену.
Рем је закркљао и умро, не схватајући да му је жеља испуњена и да га је власторучно убио његов обожавани Адолф, потписујући налог за егзекуцију. Потпуковника Липерта у читавој причи не требамо сматрати за нешто више него што је Фиреров кажипрст на обарачу.
Сахрањен је на Западном гробљу у Минхену, не дочекавши да ужива чудо слободе од страшног Жида, који је претио из сваке поре стварности. Ипак, послужио је својој сврси, што му је на својеврстан начин признао и сам Фирер. У говору од 13. јула 1934. године Адолф Хитлер је направио само благу алузију на Ремову настраност и уклањање протумачио као кажњавање – издајства.
…
Макс Берман, којег повест не памти, а административне белешке га тек успут спомињу, налазио се у скупини од првих хиљаду посетилаца Дахауа. Још увек неажурни записи о егзекуцијама не спомињу тачан датум његовог кремирања. Једино што знамо јесте да је Макс Берман спаљен за слободу, онакву о каквој су снатрила два друга из задимљених минхенских пивница, Ернст Рем и Адолф Хитлер.
Из збирке „Окус козјег сира“
