Пише: Јелена Свилар
Tри нoвиje сeриje тeмaтизирajу унутaрњe кoнфликтe и дрaмe пojeдинaцa, блиских oднoсa и зajeдницa
Your Friends & Neighbors (Apple TV)
Након десетљетног одмака од култне роле Дона Дрејпера, Џон Хем се поновно вратио ономе што га је прославило и у чему је, уосталом, најбољи: антропоморфизирању Америке. У лику Ендрјуа Купера „Купа“ – који је Дрејперов антипод, али истовремено и логички продужетак у новом повијесном контексту – Хем утјеловљује бившег менаџера hedge фонда који након пропасти брака и губитка посла због афере с млађом колегицом дотакне дно, али се с новонасталом биједом не мири па почиње пљачкати домове својих богатих сусједа у луксузном предграђу.
Очајнички чин брзо се прометне у компулзивну потребу која га увлачи у мрежу тајни, превара и потенцијалних убојстава. Док Дрејпер фабрицирајући садашњост дословно и метафорички бјежи од своје прошлости, Куп бјежи од своје садашњости, користећи једнако деструктивне обрасце понашања као и његов антипод не би ли пронашао осјећај контроле и преиспитао самоперцепцију успјеха. Иако оба лика дијеле емоционалну затвореност и исти тип каризме, која им помаже да избјегну посљедице властитих грешака, и обојица су ликови у кризи обликовани друштвеним очекивањима, раздваја их начин на који се носе са својим унутарњим конфликтима, понајвише увјетовано контекстом времена у којем живе.
Доминантни, дистанцирани Дрејпер утјеловљење је мушкости 1960-их, симбол узлета америчког капитализма и потиснуте емоционалности тог доба, но Куп је производ посткапиталистичке сувремености у којој је „амерички сан“ већ прожвакан и одбачен; Дрејпер је трагичан лик, Купов је егзистенцијални нихилизам у суочавању с властитом ирелевантношћу готово комичан у својој апсурдности. Унутарњим монологом препуним сарказма наглашава се стање особне, али и друштвене резигнације у критици привилегираног друштва. Осим Хема, који је и извршни продуцент, у серији Џонатана Тропера која, истражујући теме класних разлика, похлепе и идентитета, комбинира елементе трилера и црне комедије, играју Оливија Мун, Аманда Пит и Марк Талман.
The Four Seasons (Netflix)
Сувремена адаптација истоименог филма Алана Алде из 1981., коју су креирали Тина Феy, Ланг Фишер и Трејси Вигфилд, прати три средовјечна пара – Кејт и Џека (Тина Феy и Wил Форте), Ника и Ен (Стив Карел и Кери Кени-Силвер) те Денија и Клода (Колман Доминго и МарКо Калвани) – који сваке сезоне одлазе на заједничка путовања како би одржали пријатељство. Кад Ник најави развод од Ен и започне везу са знатно млађом дјевојком, у групи се стварају разне напетости које доводе до сукоба и преиспитивања међусобних односа.
Иако на површини дјелује као лежерна, feel-good серија о средовјечним паровима, испод се плете прецизна критика емоционалне неписмености, социјалне тромости и самодостатности привилегиране урбане америчке средње класе која, премда материјално ситуирана, образована и либерално настројена, показује дубоку моралну и емоционалну дезоријентираност и неспособност ношења с промјенама. Испод привидне топлине у причи о пријатељству тематизира се старење, мушко-женски односи, класне разлике и генерацијска надменост, што је посебно наглашено увођењем млађе партнерице која функционира као огледало које разоткрива конзервативност и двоструке стандарде ликова који се декларирају као прогресивни и толерантни. Реакције на њезино присуство разоткривају латентне предрасуде, али и несигурност генерације која губи друштвену и културну доминацију, а бива деконструирано чак и пријатељство као буржујска илузија која се одржава из комоције, а не из стварне блискости.
The Last Anniversary (AMC)
Адаптација романа Лиан Мориартi („Big Little Lies“), коју је у режији Џона Полсона продуцирала Никол Кидман, одвија се на тајанственом отоку Scribbly Gum, чувеном по неразјашњеном нестанку младог пара прије пола стољећа, гдје новинарка Софи Хонивел (Тереза Палмер) неочекивано насљеђује кућу. Покушавајући се уклопити у заједницу, иако аутсајдерица, постаје медиј кроз који се разоткрива дуготрајна емоционална репресија жена које су, да би заштитиле обитељ и очувале илузију заједништва, шутјеле и потискивале властите потребе.
Оток функционира као симбол затворености друштва у којем се истина прикрива у име мира, а лојалност обитељи постаје оруђе контроле. Кроз призму мистериозног нестанка и његовог утјецаја на заједницу, видимо како прошлост обликује садашњост и како се ликови носе с теретима који су им остављени у баштину. Испод слоја мистерије и обитељске драме препуне трансгенерацијских траума, табуа мајчинства и болних женских односа, серија се може читати као критика културе шутње у друштву у којем се обитељ још увијек глорифицира као врхунски идеал без пропитивања њених сјеновитих и токсичних страна.
