Вијест да у Црној Гори дјелује седам крајње десних екстремистичких организација и група умјесто забринутости изазвала је бијес и контраоптужбе. Умјесто одговарајућих анализа, умјесто процјена опасности и преиспитивања истраживања, умјесто аргументованих оспоравања или евентуалне критике некомплетног и неадекватног приказа екстремизма у Црној Гори чули смо само вриску, пријетње и осуде на рачун оних оних који су направили истраживање. У овом кратком тексту осврнуо бих се на атмосферу и реакције коју су произвели истраживачки резултати.
Пише: РАНКО РАЈКОВИЋ
Мапирање одређених организација и лица као екстремиста у Црној Гори доживљено је као оптужба тих организација и лица. Сасвим очекивано. Ради се о нимало пријатној и наивној оптужби. Неочекивано је да се на такве истраживачке резултате без икакве расправе, полемике, укрштања аргумената, одговара контраоптужбама и простом тврдњом да се ради о језичкој забуни јер су наведена лица у ствари грађански активисти а екстремизам им је неко подметнуо.
Сматрам да се за сада именима из истраживања не треба бавити, што не значи да се преко опасних појава екстремизма и грађанског активизма у Црној Гори може олако прећи.
Било би пожељно да свака породица у Црној Гори има по једног активисту. Права врста активизма је дио породичног васпитања. У фамилијарном кругу активиста би могао стицати знање о друштву, доказивати и провјеравати своје ставове и припремати се за прелазак на виши ниво друштвеног дјеловања. На дјеловање у цијелој згради, улици, кварту, граду па чак и на нивоу цјелокупне државе. Активиста би се могао бавити нечим корисним и лијепим али и упозоравати друштво на разноразне опасности. Активиста би нам указивао на рискантне ствари које нам се већ дешавају или пријети да ће нам се тек десити. Активиста би правио планове како да се спријечи или умањи друштвена штета било да је у питању наше природно окружење, односно оно што називамо екологијом, да се заштите животиње, шуме, ријеке, споменици, спријече пожари, побољша безбједност дјеце, помогне старима, предуприједи оронулост грађевине, боље ријеши безбједност саобраћаја, љекови учине доступним, збрину старије особе и бескућници, нешто прокрчи, очисти, затрави, пошуми, повеже, хуманизује…
На нашу несрећу ми таквих активиста имамо изузетно, изузетно мало. Неупоредиво је више оних активиста који су се успјенушане крви окренули историји, датумима давних, познатих и непознатих битака, војничким освајањима и отпорима, ратничким симболима, заставама, грбовима, повељама, уговорима, печатима итд. Окренули су се ономе што је стотинама година удаљено од нашег времена.
Нејасно је зашто су црногорски грађански активисти заобишли реално и животно вријеме којему је могуће доприносити, посветити му се да буде боље и праведније. Зашто су се безрезервно оријентисали само на оно на што је немогуће утицати јер се збило прије неколико вјекова. Грађански активисти ће вам вјероватно рећи да то раде због родољубља и идентитета. Ако је то тако, треба активисте упозорити да су и родољубље и идентитет интимне ствари у којима активисти немају што да траже. Разумни људи знају да се историја не може поправљати, преправљати, кинђурити, прољепшавати, чинити пожељнијом ни због каквог родољубља и идентитета. Минулу историју је пратило старо родољубље, а нову историју треба да прати ново родољубље лишено екстремизма.
Тумачења и односи према прошлости су текуће друштвене теме. Обрађене су из стотина углова. Ни њима не требају активисти. Те теме су активне саме по себи и без активиста. И патриотизам који проистиче из њих активан је и без активиста.
То што су активисти себи додали предзнак грађански ништа не мијења. И грађански дух је нешто што се врло тешко успостављало а брзо чилило из Црне Горе. Разлози су родовско-племенска устројства, деспотија на малој територији, страдања у ратовима, послијератни једнопартизам, страх и непросвећеност народа, недостатак образовних институција, изолованост. Да би се друштву повратио тешко заметнути дух грађанства не требају му агресивни активисти. Штавише сувишни су. Грађанском духу Црне Горе требају васпитани, умјерени, пристојни, ненаметљиви људи који неће нападати, оптуживати, пријетити једној страни а другој се заклињати на вјерност, макар та страна била и сама држава, и национална култура, и религија или било какве симболике за њих везане. Kод нас је изузетно мало умјерених. А тек међу онима који себе именују грађанским активистима ни умјерених људи ни умјерене климе. Ту владају екстремне температуре, екстремне хладноће и врелине, замућености и слаба видљивост јер је поглед грађанских активиста уперен у магле прошлости.
Послије активиста ваљало би рећи нешто и о екстремистима. Екстремисти су се некада називали радикалима. Тражили су брзе и безусловне промјене. Неке екстремисте догађаји су претворили у неприлагођене и опасне елементе друштва који су правили огромне штете и трагично завршавали. Неке од њих је почетни екстремизам претворио у хероје и обожаване особе јер су њихове радикалне идеје и практична ђела донијеле корист друштву.
У наше доба екстремисти доносе неспокојство и несигурност свим друштвима. Kод нас угрожавају ред и мир. Потенцирају супротности, подстичу мржње, изазивају сукобе на разним основама. Према таквим екстремистима обични грађани гаје презир и револт који често прелази у страх од онога за што су све екстремисти спремни.
У Црној Гори се на двијема тачкама сусријећу и с правом изједначавају грађански активисти и екстремисти. Прва тачка је бахат, груб, егоцентричан наступ у ремећењу друштвеног мира. Друга тачка је ратоборно ускраћивања права на незаинтерсованост за националну историју и карневалске манифестације које из ње проистичу.
Разлика између екстремиста и грађанских активиста је присуство у медијима. Екстремисти су пасивно присутни. О њима пишу други. Грасђански активисти су присутни активно и добијају неупоредиво више простора. Дају изјаве, сами себе рекламирају и често испостваљају ултимитавине захтјеве. Грађански активисти су преузели наплоднија подручја за развој екстремизма попут нације, вјере, историјских непријатеља, ратничких симболика, династичких сукоба, црквених раскола, преобраћања…
Око тих тема грађански активисти шире подручје борбе против најближих сусједа, њихових историја и обичаја подстичући управо на тим основама унутрашње сукобе у вишенационалној Црној Гори. Тај тип грађанских активиста агресивно се бори не за свој избор, за своју цркву, за свој идентитет већ против постојеће канонске цркве, против идентитета сународника и против њихових права на избор. Грађански активисти оптужују просвјету, образовање, традицију, историјску и културну баштину, устаљене језичке каноне тражећи да се под хитно и насилно мијењају у корист нечега новог што још није артикулисано као друштвена корист и потреба. Само због тих и сличних ствари исправно их је за почетак назвати екстремним активистима.
Можда су ти људи (које је мапирало истраживање БИРН-а) несвјесни да их је баш то перманентно опсиједање медија, потпиривање несугласица, узнемиравање околине и затворених друштвених група, попут монаштва на примјер, те агресивно наметање историјски превазиђених тема претворило у екстремисте.
Без сумње, активисти који себе називају грађанским у Црној Гори су екстремно актвини. Ипак сматрам да они засад не припадају опасним екстремистима јер је по својој суштини опасни екстремизам притајено активан.
Наш проблем је био очигледан и прије БИРН-ове анализе.
И са БИРН-овом анализом и без БИРН-ове анализе Црна Гора има велике муке и негативне ефекте и са националним екстремистима и са онима који себе проглашавају за грађанске активисте. Обије групе се налазе на истом фронту. Фронту који разара стабилност црногорског друштва.
По свој прилици БИРН је мапирао тај фронт. Направио је листу организација и особа које се налазе на екстремним позицијама. Своју позицију одавно су претворили у фронт који представља насиље над слободом избора, насиље над правом да будемо незаинтересовани за партије, незаинтересовани за партијске идеологије, незаинтерсеовани за партијске историје, незаинтересовани за партијске идеје о идентитету о којима нас свакодневно обавјештавају са највиших политичких адреса.
Не заборавимо ни на она најопаснија обавјештења о историји и идентитету која побуђују највише екстремизма у Црној Гори. Та обавјештења долазе са адресе институције Предсједника државе који се макар формално сматра предсједником свих грађана Црне Горе.
Та врста екстремизма се не мапира. Под заштитом је Уставног суда до даљњег.
