Пре тачно 20 година, пуштањем у оптицај нових кованица и новчаница, заједничка европска валута је постала опипљива стварност. Министри финансија еврозоне обележили су годишњицу издавањем саопштења у ком заједничку валуту описују као једно од „најопипљивијих достигнућа европских интеграција“. Истина је, заправо, да евро нимало није допринео европским интеграцијама. Напротив. Примарна сврха нове валуте била је да олакша интеграцију елиминисањем трошкова валутних конверзија и, још важније, отклањањем ризика дестабилизујућих девалвација. Европљанима је обећано да ће нова валута подстаћи раст трговине између држава, да ће се животни стандарди у различитим земљама уједначити, да ће се флуктуације пословних циклуса ублажити, да ће цене бити стабилније, и да ће инвестиције унутар еврозоне донети брз раст продуктивности и уједначавање економског раста у земљама чланицама. Укратко, евро ће омогућити да читава Европа постане Немачка, на један добар начин.
Двадесет година касније, ниједно од датих обећања није испуњено. Откако је еврозона успостављена, трговина унутар зоне порасла је за 10%, што је знатно ниже од раста глобалне трговине од 30% у истом периоду и, још важније, од раста трговине између Немачке и три земље ЕУ које нису прихватиле евро, а који је износио 63%. Те земље су Пољска, Мађарска и Чешка. Исто је и са продуктивним инвестицијама. Џиновски талас зајмова из Немачке и Француске преплавио је земље као што су Грчка, Ирска, Португалија и Шпанија, што је био извор кризе евра пре 10 година. Такође, највећи број страних директних инвестиција из земаља као што је Немачка усмерен је у онај део ЕУ који је одабрао да не уђе у монетарну унију. Док су разлике у инвестицијама и продуктивности унутар еврозоне расле, конвергенција је забележена једино у односу на земље које су остале изван зоне.
Што се тиче дохотка, на сваких 100 евра дохотка који је просечан Немац остварио 1995. године, просечан Чех је зарађивао 17, просечан Грк 42, а просечан Португалац 37. Од ове три земље једино у Чешкој није било могуће подићи евре са банкомата после 2001. године. А опет, до 2020. године просечан доходак Чеха приближио се оствареном немачком дохотку од 100 евра за цела 24 евра, док је у Грчкој и Португалији то померање износило 3 и 9 евра. Кључно питање није зашто евро није донео конвергенцију, већ зашто су сви веровали да ће евро то учинити. Кратак осврт на три пара добро интегрисаних економија овде може бити од користи: то су Шведска и Норвешка, Аустралија и Нови Зеланд и Америка и Канада. Блиска повезаност ових земаља никада није била угрожена управо зато што су избегле монетарну унију.
Да бисмо уочили каква је била улога монетарне независности у одржавању блиских веза између повезаних економија погледаћемо како су се кретале стопе инфлације. После 1979. године, стопе инфлације у Шведској и Норвешкој, Аустралији и Новом Зеланду и Америци и Канади биле су углавном сличне. С друге стране, билатерални валутни курсеви су у истом периоду значајно флуктуирали да би апсорбовали шокове асиметричних рецесија и банкарских криза. Нешто слично догађало се и у ЕУ, у односима између Немачке, водеће економије еврозоне, и Пољске, земље која не користи евро. Када је настао евро пољска злота је изгубила 27% вредности. Онда је после 2004. порасла за 50%, да би за време финансијске кризе 2008. поново пала за 30%. Пољска је избегла генерисање раста задуживањем у иностранству, што је било типично за чланице попут Грчке, Шпаније, Ирске и Кипра, као и огромну рецесију када се захуктала криза евра. Треба ли онда да нас чуди што је од свих ЕУ економија највиши степен конвергенције с Немачком достигла управо Пољска?
У ретроспективи, готово да се чини да је архитектура евра постављена с циљем да произведе највеће могуће удаљавање између земаља чланица. Европљани су установили заједничку централну банку која иза себе није имала заједничку државу која ће је подржати када је то потребно, и оставили земље чланице да се сналазе без централне банке која ће их подржати када наступи финансијска криза, а државе су принуђене да покривају губитке банака које послују на њиховим територијама. Страним зајмовима у добра времена нагомилана су неодржива задужења. На први знак финансијске кризе (било приватног или јавног дуга), догађа се неизбежно: финансијски грч читаве еврозоне, који нужно продубљује разлике и доноси нове дисбалансе.
Лаички говорећи, Европљани су одлучили да уштеде тако што ће скинути амортизере с аутомобила, а онда су упали у прву рупу на путу. Разлог зашто су земље попут Пољске, Новог Зеланда и Канаде боље поднеле глобалну кризу (не заостајући додатно за Немачком, Аустралијом и Америком, и не предајући им сопствени суверенитет) јесте то што су се одупрле монетарној унији са моћнијим суседима. Да су подлегле искушењу заједничке валуте, кризе 1991, 2001, 2008. или 2020. претвориле би их у дужничке колоније. Неки тврде да је Европа извукла потребне поуке. Криза евра и пандемија донеле су еврозони нове институције као што су Европски механизам за стабилност (заједнички фонд за покривање губитака), Јединствени наџорни систем за европске банке и план опоравка NextGenerationEU.
То су велике промене. Али то је тек минимум онога што је неопходно да би се евро одржао у животу, а да притом не промени свој карактер. ЕУ је тако потврдила спремност да промени све да би све остало исто – или тачније, да би избегла једину промену која је заиста важна: а то је формирање пуне фискалне и политичке уније, што је предуслов за успешно управљање макроекономским шоковима и елиминисање регионалних дисбаланса. Двадесет година после настајања, евро је конструкција која добро функционише само у добра времена, док у међувремену доприноси расту неједнакости уместо да је смањује. То је донедавно инспирисало жучне расправе – и наду да је Европа свесна снажења центрифугалних сила које угрожавају њене темеље.
Али није више тако. Када су министри финансија еврозоне објавили заједнички хвалоспев јединственој валути, догодила се занимљива ствар: ништа. Нико им се није придружио у слављу. Нико није осетио потребу да изрази неслагање. Такав степен апатије није добар знак за унију угрожену све израженијим неједнакостима и ксенофобичним популизмом.
Јанис Варуфакис
Извор: Вијести
