Цетиње, 1. новембар 1847.
Почитајеми г-н Караџић,
Већ је вријеме да Вам дајбуди на треће писмо одговорим. Молим да ово не припишете љености или другој и горој работи. Вама је неколико повише но другима моје стање извјесно. Ради тога ми се лако код вас и извинити. Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе. Да је човјек постојан, што би требало да је, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бјеска и довукује на себе громове, злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај! Ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим, — она једина нас издваја од проче животиње. Е, да је груба маса дивљине, злобе, тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевно-електрическога телеграфа.
Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новага завјета. У томе послу не има се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога и моје мјеније не би важило ништа како неопитно и неосновано.
Особито би ми драго било када бисте пријатељски од моје стране поздравили г. Савку Николића и њину напредну и благородну ђечицу и да их увјерите да ми је спомен о њима свагда пријатан.
Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем
Ваш почитатељ и слуга
владика црносгорски
П.П. ЊЕГОШ
Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 154-155), Удружени издавачи, Београд, 1967.
Извор: Сродство по избору
