Пише: Џефри Сакс
Примарни задатак било ког предсједника САД-а је да одржи нацију безбједном. У нуклеарном добу, то углавном значи избјегавање нуклеарног Армагедона.
Безобзирна и неспособна спољна политика Џоа Бајдена нас приближава уништењу. Он се придружује дугој и неугледној листи предсједника који су коцкали са Армагедоном, укључујући његовог непосредног претходника и ривала, Доналда Трампа.
Изјаве о нуклеарном рату су тренутно свуда присутне. Лидери земаља НАТО-а позивају на пораз, па чак и распарчавање Русије, док нам говоре да не бринемо око 6.000 руских нуклеарних бојевих глава.
Украјина користи ракете које је обезбиједио НАТО да онеспособи дијелове руског система за рано упозоравање на нуклеарни напад унутар Русије. Русија, у међувремену, изводи нуклеарне вјежбе близу своје границе са Украјином.
Амерички државни секретар Ентони Блинкен и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг дају зелено свјетло Украјини да користи НАТО оружје за ударе на руску територију, како екстремистички украјински режим, који је све очајнији, сматра прикладним. [Русија је упозорила на „озбиљне посљедице“ ако буде погођена таквим пројектилима дугог домета.]
Ови лидери, на нашу велику жалост, занемарују најосновнију лекцију нуклеарне конфронтације између САД-а и Совјетског Савеза током Кубанске ракетне кризе, коју је одржао предсједник Џон Ф. Кенеди, један од ријетких америчких предсједника у нуклеарном добу који је озбиљно схватио шта значи наш опстанак. Након кризе, Кенеди је нама и својим насљедницима рекао сљедеће:
„Изнад свега, док бранимо наше виталне интересе, нуклеарне силе морају избјегавати оне конфронтације које доводе противника до избора између понижавајућег повлачења или нуклеарног рата. Усвајање таквог курса у нуклеарном добу било би доказ банкрота наше политике — или колективне жеље за смрћу свијета.”
Бајден данас ради управо, спроводећи политику банкрота и безобзирности.
Нуклеарни рат може лако настати као резултат ескалације ненуклеарног рата, или ако неки лидер запаљивог говора који ма приступ нуклеарном наоружању одлучи да изведе изненадни први удар, или због знатне погрешне процјене.
Посљедња од ових могућности се готово догодила чак и након што су Кенеди и његов совјетски колега Никита Хрушчов договорили крај Кубанске ракетне кризе, када је оштећена совјетска подморница била на ивици лансирања торпеда са нуклеарном бојевом главом.
Већина предсједника, и већина Американаца, немају појма колико смо близу провалије. Билтен атомских научника, основан 1947. године делимично да би помогао свијету да избјегне нуклеарно уништење, успоставио је Часовник Судњег дана како би помогао јавности да схвати озбиљност ризика са којима се суочавамо.
Стручњаци за националну безбједност прилагођавају часовник у зависности од тога колико смо далеко или близу „поноћи“, што значи истребљење. Данас су поставили часовник на само 90 секунди до поноћи, што је најближе од почетка нуклеарног доба.
Часовник је користан показатељ који предсједници су „схватили“ опасност, а који нису. Тужна је чињеница да је већина предсједника безобзирно коцкала са нашим опстанком у име националне части, или да би доказали своју личну снагу, или да би избјегли политичке нападе ратних хушкачa, или као резултат чисте неспособности.
По једноставном и директном бројању, пет предсједника је поступило исправно, помјерајући часовник даље од поноћи, док нас је девет приближило Армагедону, укључујући и најновијих пет.
Хари Труман је био предсједник када је Часовник Судњег дана откривен 1947. године, постављен на седам минута до поноћи. Труман је подстицао нуклеарну трку и напустио функцију са часовником на само три минута до поноћи. Ајзенхауер је наставио нуклеарну трку у наоружању, али је такође започео прве преговоре са Совјетским Савезом о нуклеарном разоружању. Када је напустио функцију, часовник је враћен на седам минута до поноћи.
Кенеди је спасио свијет хладнокрвним размишљањем током Кубанске ракетне кризе, умјесто да је слиједио савјете запаљивих савјетника који су позивали на рат (за детаљан извјештај, видјети мајсторско дјело Мартина Шервина „Gambling with Armageddon“, 2020).
Он је потом 1963. године са Хрушчовом преговарао о Споразуму о дјелимичној забрани нуклеарних тестирања. До тренутка када је био убијен у атентату, који је можда била државни удар као резултат Кенедијеве мировне иницијативе, JFK је помјерио часовник на 12 минута до поноћи, што је величанствено иисторијско достигнуће.
То није дуго трајало. Линдон Џонсон је убрзо ескалирао рат у Вијетнаму и помјерио часовник поново на само седам минута до поноћи. Ричард Никсон је ублажио тензије и са Совјетским Савезом и са Кином, и закључио Споразум о ограничењу стратешког наоружања (SALT I), помјерајући часовник поново на 12 минута до поноћи.
Ипак, Џералд Форд и Џими Картер нису успели да обезбједе САЛТ II, а Картер је судбоносно и неразумно дао зелено свјетло ЦИА-и 1979. да дестабилизује Авганистан. До тренутка када је Роналд Реган ступио на дужност, сат је био само четири минута до поноћи.
Наредних 12 година обиљежило је крај Хладног рата. Велики дио заслуга припада Михаилу Горбачову, који је тежио да реформише Совјетски Савез политички и економски, и да оконча конфронтацију са Западом.
Ипак, заслуге такође припадају Регану и његовом наследнику Џорџу Бушу Старијем, који су успјешно сарађивали са Горбачовом како би окончали Хладни рат, што је потом довело до распада самог Совјетског Савеза у децембру 1991.
До тренутка када је Буш напустио дужност, сат Судњег дана је био на 17 минута до поноћи, најсигурније вријеме од почетка нуклеарног доба.
На жалост, амерички безбједносни естаблишмент није могао да прихвати „да“ као одговор када је Русија изговорила одлучно да мирним и кооперативним односима. САД су морале да „побједе“ у Хладном рату, а не само да га окончају.
Требало је да се пркламују и потом докажу као једина суперсила на свијету, она која ће једнострано писати правила новог америчког „поретка заснованог на правилима“.
Послије 1992. године, САД су спокренуле ратове и прошириле своју огромну мрежу војних база како су сматрале да је исправно, упорно и демонстративно игноришући црвене линије других нација, заправо циљајући на то да нуклеарне противнике доведу до понижавајућих повлачења.
Од 1992. године, сваки предсједник је оставио САД и свет ближе нуклеарној анхилацији него његов претходник. Сат Судњег дана је био на 17 минута до поноћи када је Клинтон дошао на власт, али само девет минута мање када је напустио функцију.
Буш је помјерио сат на само 5 минута, Обама на 3 минута, а Трамп на само 100 секунди. Сада је Бајден довео сат на 90 секунди.
Бајден САД увео у три жестоке кризе, од којих свака може завршити у Армагедону. Инсистирањем на проширењу НАТО-а на Украјину, против руске јасне црвене линије, Бајден је више пута тјерао Русију на понижавајуће повлачење.
Стајањем на страну геноцидног Израела, подстакао је нову трку у наоружању на Блиском истоку и опасно проширење блискоисточног сукоба.
Изазивајући Кину у вези са Тајваном, који САД наводно признају као дио једне Кине, позвао је на рат са Кином. Трамп је слично подгрјавао нуклеарни лонац на неколико фронтова, најфлагрантније са Кином и Ираном.
Вашингтон изгледа да је ових дана у складу с једноумљем које гласи: више финансирања ратова у Украјини и Гази, више наоружања за Тајван. Све ближе прилазимо Армагедону. Анкете показују да амерички народ у великој мјери не одобрава америчку спољну политику, али то мишљење мало вриједи.
Морамо вриштати залажући се за мир у свакој прилици. Опстанак наше дјеце и унука зависи од тога.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је био директор Института Земља од 2002. до 2016. године. Такође је предсједник УН-ове Мреже рјешења за одрживи развој и комесар УН-ове Комисије за развој широкопојасне мреже.
Извор: Consortium news
Превод: Журнал
