Једна од највећих илузија је да човек може бити слободан у души под диктаторским режимом. Многи људи се и даље тако заваравају, не схватајући да су све државе света постале мање-више тоталитарне. На улицама се ори са разгласа, заставе се вијоре са кровова, полицајци с машинкама вребају на сваком кораку, лице Вође, метар и по широко, посматра са сваког рекламног паноа; али, на таванима, притајени непријатељи режима бележе своје мисли у савршеној слободи – узалудно је надати се да би таква замисао могла да успе. А још је горе веровати да у овом тренутку диктатура постоји само у земљама као што је Немачка.
Зашто је та замисао осуђена на неуспех? Зато што савремена диктаторска друштва, за разлику од древних тиранија, не остављају народу нимало ваздуха. Није им довољно само да угуше слободу изражавања, већ се труде да својим васпитним методама убију и сваку жељу за слободом. Али нема веће заблуде од оне да је човек самостална јединка. Прикривена слобода у којој наводно можете да уживате под деспотском влашћу је бесмислена, јер ваше мисли никада нису потпуно ваше. Филозофима, писцима, уметницима, па чак и научницима, потребни су не само охрабрење и публика, него и сталан подстрек других људи. Готово је немогуће мислити без разговора. Да је Дефо заиста живео на пустом острву, не би могао да напише Робинзона Крусоа, нити би хтео. Одузмите човеку слободу говора и његова креативност ће нестати. А кад се Европа коначно пробуди, верујем да ћемо се изненадити колико је мало тога вредног написано – чак и дневника – у тајности, за време диктатуре.
Трибјун: „Како ми воља“, 1944.
Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 109-116, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић
Извор: Макорекономија
