Пише: Џорџ Орвел
А осећао је и ниску, љигаву завист према сваком ко је стајао боље од њега – није завидео богаташима, јер су били изван његових друштвених видика, већ људима који раде. Чезнуо је за послом као што уметник чезне за славом. Ако би видео како неки старац ради, огорчено би рекао: „Види пизду матору, узима посао способним људима“, а уколико је то младић: „Ови млади ђаволи отимају нам хлеб из уста“. Сви странци су за њега били „проклети жабари“ – јер су, по његовој теорији, само они криви за незапосленост.
Жене је посматрао с мешавином чежње и одбојности. Младе, згодне жене биле су сувише изнад њега да би му уопште пале на памет, али је балио на проститутке. Поред нас би прошле неке остареле креатуре с јаркоцрвеним уснама; Педи би поруменео, окретао се и пожудно гледао за њима. „Дроље!“ мрмљао је, као дечак пред излогом слаткиша. Једном ми је рекао да већ две године ништа није имао са женама – значи, откако је остао без посла – и сасвим је заборавио да човек може пожелети и нешто више од проститутке. Имао је типичан карактер скитнице – бедан, завидљив, карактер шакала.
Без обзира на све, био је добар човек, по природи дарежљив, спреман да подели и последњу кору хлеба са пријатељем; и заиста је више него једном буквално и поделио последњу кору са мном. Вероватно је био и способан за рад, само да се бар два-три месеца нормално хранио. Али две године на хлебу и маргарину безнадежно су срозале његове животне стандарде. Живео је на тој ужасној имитацији хране све док му ум и тело нису постали другоразредни. Лоша исхрана је уништила његову мужевност, а не неки урођени порок.
Џорџ Орвел „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, Стр. 152. Лом 2019.
Извор: Макроекономија
