Пише: Дијана Рошић
Бернард Шо писао је комедије о озбиљним стварима, изазивао скандале и учио свет да се истина најбоље подноси кроз смех. Добио је Нобелову награду и Оскара, што је успело само још Бобу Дилану.
Често га описују као најзначајнијег енглеског драмског писца после Шекспира. Његова дела су написана на енглеском и део су канона енглеске књижевности, али његов поглед на свет, друштвена критика и дух носе изражено ирски тон – бунт, иронију, отпор према ауторитетима и друштвеним конвенцијама. Његов опус обухвата више од педесет драма, од којих десетак и данас чине део светског репертоара.
Џорџ Бернард Шо је умро пре 75 година (2. новембра 1950. године), а пре тачно једног века, додељена му је Нобелова награда. Али, нису округле годишњице једини разлог да се позабавимо његовим животом и делом.
Шо је био необична појава, дуго је живео: у 19. веку, својој првој половини живота није био успешан, док је у другој половини, у 20. веку постао врло богат и славан. Писао је много, о разним темама и у различитим формама, мада је, пре свега, познат као драмски писац. Био је марксиста, пацифиста, противник смртне казне, борац за женска права, вегетаријанац и светски путник.
Написао је комедију о Српско-буграском рату, која је прошле године – 130 година после првог извођења – изазвала толики бес Бугара да су у Софији истукли директора позоришта. О свом хумору је рекао: „Мој начин шале је да кажем истину. Ништа на свету није смешније од тога“.
Даблинац у Лондону
Рођен је 26. јула 1856. у Даблину, у Ирској, као најмлађе дете и једини син у породици енглеског порекла, у којој је негована љубав према књижевности и уметности, и која је припадала доминантној протестантској елити, иако не и имућној.
Отац је напустио службу и пропао као трговац житом, био је склон алкохолу, а мајка, певачица и учитељица музике напустила је мужа и Ирску, преселивши се у Лондон са ментором и љубавником. Са њом су отишле и две ћерке. Шо је остао са оцем, завршио школу и потом неколико година радио посао који је мрзео.
Имао је 20 година када се и он преселио у Лондон Тај прелазак из Ирске, са маргине у престоницу краљевства, обележио је његов живот.
Класично школовање и студирање сматрао је губљењем времена, ерудита је постао неуморним читањем: Немац Карл Маркс га је научио да разуме структуру моћи у друштву, а Норвежанин Ибзен да се позориште може претворити у инструмент моралне реформе. „Живот није проналажење себе, већ стварање себе“, мудрост коју је изговорио и по којој је живео и коју је касније проткао кроз нека своја дела.
Испрва је радио као изврстан музички, ликовни и књижевни критичар и неуспешан писац романа и драма.
Политичка економија социјалиста
Прикључио се Фабијанском друштву које је заговарало мирну, постепену трансформацију капитализма у социјализам и убрзо преузео водећу улогу. Тамо је упознао своју супругу Шарлоту Пејн-Таунсхенд, с којом се венчао када је имао 42 године. Живели су заједно до краја њеног живота, деце нису имали.
Никада није био револуционар у класичном смислу, али је веровао да друштво мора да се мења изнутра, почев од свести појединца. Шо је учествовао у креирању оснивачког програма Лабуристичке партије 1900. и био један од оснивача чувене Лондонске школе економије (ЛСЕ), где и данас постоји библиотека која носи његово име.
Међутим, крајем 1920-их почео је да изражава симпатије према ауторитарним вођама, као што су Стаљин, Мусолини и неко време чак и Хитлер – пре свега због њихове привидне одлучности и ефикасности. Касније се од неких дистанцирао, али му је тај став остао мрља у биографији.
„Животиње су моји пријатељи, а ја не једем своје пријатеље“
Бернард Шо био је вегетаријанац и то врло доследно и страствено током целог живота. Говорио је да људи немају право да узрокују патњу другим живим бићима ради сопственог гурманског ужитка. Веровао је да ће човечанство постати истински цивилизовано тек када престане да једе месо.
Уживање у месу сматрао је делом истог обрасца похлепе и насиља који је видео у политици и економији. Био је уверен да биљна исхрана доприноси дуговечности, виталности и бистријем уму. И заиста, доживео је 94 године, уз изузетну менталну бистрину до краја.
Непријатни и пријатни комади, али како за кога
Своја рана дела називао је „непријатним комадима“ јер су публику приморавала да се суочи с непријатним истинама. Драма Занимање госпође Ворен (1893) бави се проституцијом и била је забрањена све до 1902. године.
Након тога је написао четири „пријатна“ комада, међу којима је и Оружје и човек (Arms and the Man, 1894). То је један од његових првих комерцијалних успеха и једно од најизвођенијих дела. Радња је смештена у време Српско-бугарског рата, тачније у време битке код Сливнице, и у њој Шо критикује романтично схватање рата и љубави. Џорџ Орвел ју је сматрао Шоовом најдуховитијом, најпоучнијом и најсавршенијом драмом.
Главни мушки ликови су згодни Бугарин, коњички официр Сараноф и Швајцарац Блунчли, плаћеник у српској војсци. (И чоколода). Драма је два пута екранизована и послужила је као основа за две оперете. И данас се изводи широм света.
Па тако и почетком новембра 2024. у Софији, и то у режији холивудске звезде Џона Малковича.
На премијери је дошло до великих нереда. Испред националног позоришта се окупило неколико стотина људи са бугарским заставама, захтевајући оставке министра културе и директора позоришта – зато што се у тексту „вређа бугарски народ“. Када је директор изашао пред масу, људи су га и физички напали, односно тукли.
Бугари су вероватно били увређени што их Шо, иако су победили Србе, није приказао као хероје, већ као случајне победнике. Можда им је засметало и то што је Швајцарац преотео девојку бугарском официру, иако ни овај није остао празних руку – заљубио се у собарицу. А и она у њега.
Пигмалион
Пигмалион (1913) је његово најпознатије дело: то је прича о професору који од сиромашне продавачице цвећа ствара „даму“. У древној грчкој митологији, Пигмалион се заљубио у једну од својих скулптура, која је потом оживела и та тема је била често обрађивана у књижевности Викторијанског доба. Испод комичне површине Шо је сместио сурову анализу класног система и питања идентитета: да ли образовање заиста мења човека или само маскира друштвене неједнакости.
Пигмалион је премијерно изведен на немачком језику у Хофбургу у Бечу. Много касније, 1938. по његовом сценарију снимљен је филм Пигмалион, за који је 1939. добио Оскара. На основу тог текста касније је настао и чувени мјузикл My Fair Lady, који је Шоа увео у поп-културу, али му је одузео део субверзивности.
Света Јованка (Орлеанка) и Нобелова награда
Канонизација Јованке Орлеанке 1920. у Шоу пробудила је идеју да напише историјску драму о њој. Тако је настало његово ремек-дело Света Јованка (1923). Смрт херионе у драми изражава парадокс да се човечанство плаши – и често убија – своје свеце и хероје, и да ће то чинити све док се више моралне особине којих се боји не претворе, кроз еволутивну промену, у опште људско стање.
За то дело му је 1925. додељена Нобелова награда, „за стваралаштво обележено идеализмом и хуманизмом, чија надахњујућа сатира често одише јединственом поетском лепотом“.
Међутим, Шо испрва није хтео да прими награду. На крају је прихватио признање али не и (огроман) новац који уз то иде. Петнаестак година касније за Оскара је рекао да је то „увреда“. Одбио је све државне почасти Уједињеног краљевства, укључујући и Орден заслуга 1946. године.
Крај живота
Када је после дуге болести и усред Другог светског рата, 1943. његова умрла супруга Шарлота, већ остарели Шо се потпуно повукао из Лондона у сеоску кућу у Ајот Сент Лоренсу, селу у Хертфордширу, где је живео још од 1906. Тамо је и умро 2. новембра 1950. од последица пада са мердевина док је са јабуке брао септембарске зреле плодове.
„Желим да будем потпуно исцрпљен када умрем, јер што више радим, то више живим. Радујем се животу због њега самог.“
Извор: РТС
