Пише: Џонатан Кук
Превод: Журнал
Покушајмо да замислимо једну крајње неподношљиву, изопачену будућност:
1. Друштво стиже до тачке у којој су корпорације толико нарасле и постале толико баснословно богате да политичари више не смију да им стану на пут. Не усуђују се да доносе законе који би ограничили њихову моћ. Те корпорације су постале „превелике да би пропале“ — држе све конце у својим рукама.
2. Политичари, заправо, само глуме да су они ти који доносе одлуке. Као и многи други у друштву, и они су потпуно подређени интересима корпорација. Тајно, они раде у корист крупног капитала и милијардера који стоје иза њега, а не у корист народа који би требало да представљају. Демократија постаје само параван — иза ње се крије владавина мале, похлепне елите која гледа само свој џеп.
3. Корпорације користе своју моћ да протурају законе који им омогућавају да још више зграбе. Освајају огромне дијелове привреде, попут паразита који сише крв од свог домаћина. А кад због своје неодговорности и грамзивости направе хаос — што се повремено и деси — не плаћају цијену оне који су до грла у томе, него грађани. Тада те исте корпорације натјерају политичаре — своје послушнике — да их спасавају новцем из народне касе.
Највећа добит долази из рата — а рат је стално присутан. Корпорације преко својих политичких послушника измишљају непријатеље од којих, наводно, народ мора бити заштићен. И тај механизам сјајно функционише. У друштву које живи у страху, људи много лакше прихватају „стезање каиша“ — постепено укидање јавних служби које потом корпорације преузимају и претварају у извор профита.
Џонатан Кук: Ционизам током Холокауста и издаја јеврејског народа
4. Увјеравају грађане да је неопходно да новац из њихових џепова заврши у касама корпорација, како би се „одржао мир“ и ојачала „национална безбједност“. У име те безбједности, од народа се тражи да се одрекне својих највреднијих слобода. Говори им се да је то цијена заштите — да би друштво остало снажно и отпорно. А сваког ко доведе у питање моћ корпорација, они представљају као издајника, као унутрашњег непријатеља који ради за непријатеља споља.
5. Цијела ова велика обмана функционише само зато што милијардери држе и медије у својим рукама — медије који служе њиховим интересима. Дозвољава се ограничена критика, тек толико да се народу створи утисак да у друштву постоји „плурализам мишљења“. Али онај ко се заиста успротиви — ко озбиљно доведе у питање власт корпорација — бива одмах нападнут од стране тих истих медија: проглашавају га лудаком, социјалистом, антисемитом или чак терористом.
6. Ријетко ко чује шта такви људи стварно говоре — јер те етикете саме по себи служе као изговор да им се ускрати простор у јавности. А и кад нешто проговоре, медијске корпорације — користећи контролу над алгоритмима који одређују шта људи виде на интернету — потруде се да те гласове скрену у дигиталне ћорсокаке, гдје их нико неће примјетити.
7. Што више корпоративна власт измиче контроли и производи све катастрофалније посљедице — што више ресурси потребни за бесконачни раст почињу да нестају, што више штете изазива немилосрдно исцрпљивање планете, нарушавајући крхки климатски баланс — то медији добијају већу улогу.
Џонатан Кук: Ционизам током Холокауста и издаја јеврејског народа
8. Њихов задатак је да непрестано скрећу пажњу јавности на ситније кризе, које се могу приписати „непријатељима“, природи или пукој случајности — али никад, апсолутно никад, корпорацијама. Енергија народа усмјерава се на страх и свађе око свега и свачега: пријетње од Еуразије и Истазије, терористичке опасности, „најезде“ имиграната, епидемије наркотика, здравствених ванредних стања, изненадних временских непогода, апокалипсе коју доноси вјештачка интелигенција, па чак и „опасности“ слободе говора.
И док се народ брине о свим тим стварима, корпорације настављају да исисавају новац из привреде, тврдећи да је све то „неопходно“ — да би нас данас заштитили од Истазије, а сјутра од Еуразије. Приче се нижу: да морају да се развију нове технологије за проналажење терориста и заустављање чамаца с мигрантима; да се води „софистицирани рат“ против нарко-картела и код куће и у иностранству; да нас очекује „храбра нова ера“ медицинских открића; да се улаже у „зелене технологије“ које ће наводно спасити планету; да се стварају заштитни механизми за контролу вјештачке интелигенције; да се осмишљавају „одговорнији“ начини надзора говора. Све ово представља мрачну визију могуће будућности. Вјероватно се она неће остварити. Наша друштва су сувише отпорна, наше слободе сувише дубоко укоријењене, а корпорације још увијек довољно ограничене да би овакав црни сценарио икада у потпуности заживио.
Извор: Jonathancook.substack.com
