Зашто толерисати претње новог светског рата у наше име? Зашто дозволити лажи које оправдавају овај ризик? Обим наше индоктринације, написао је Харолд Пинтер, „јесте бриљантан, чак духовит, веома успешан чин хипнозе“, као да се истина „никада није десила чак и у време док се дешавала“.
Сваке године амерички историчар Вилијам Блум објављује свој „ажурирани преглед записника америчке спољне политике“, који показује да су од 1945. године САД покушале да збаце више од 50 влада, а многе од њих су биле демократски изабране; грубо су се умешале у изборе у 30 земаља; бомбардоване су цивилне популације такође 30 земаља; половну од њих хемијским и биолошким оружјем; уз бројне покушаје атентата на стране лидере.
У многим случајевима Британија је била сарадник. Степен људске патње, а камоли криминалитет, мало је признат на Западу, упркос присуству најнапреднијих светских комуникација и номинално углавном слободног новинарства. То су најбројније жртве тероризма – „наш“ тероризам према муслиманима је неизрецив. Екстремни џихадизам, који је довео до 11. септембра, негован је као оружје англо-амерички политике (операција „Циклон“ у Авганистану). У априлу је Стејт департмент САД приметио да је, након НАТО кампање 2011. године, „Либија постала сигурно уточиште терориста“.
Име „нашег“ непријатеља је промењено током година, од комунизма до исламизма, али генерално то је било друштво независно од западне снаге које заузима стратешки корисне или ресурсима богате територије, или само нуди алтернативу доминацији САД. Лидери ових опструктивних народа су обично насилно гурани у страну, као што су демократе Мухамед Моседек у Ирану, Арбенз у Гватемали и Салвадор Аљенде у Чилеу, или су убијени као Патрис Лумумбе у Демократској Републици Конго. Сви су изложени медијској кампањи осуде – мислим на Фидела Кастра, Уго Чавеса, сада на Владимира Путина.
Улога Вашингтона у Украјини се разликује само по последицама за нас остале. По први пут од Реганових година,САД прете да предузму светски рат. Од источне Европе и Балкана, сада војних испостава НАТО, последњу “тампон државу” која се граничи са Русијом – Украјину – раздиру фашистичке силе потпомогнуте од стране САД и ЕУ. Ми на Западу сада подржавамо неонацисте у земљи у којој су њихови претходници, украјински нацисти, подржавали Хитлера.
Пошто је испланирао удар у фебруару против демократски изабране владе у Кијеву, план Вашингтона да одузме историјску и легитимну топломорску базу Русије на Криму је пропао. Руси су се бранили, као што су то урадили против сваке претње и инвазије са Запада уназад скоро један век.
Али НАТО војно опкољавање је убрзано, и претворено у оркестриране нападе на етничке Русе у Украјини. Ако се Путин испровоцира да дође у помоћ, њему је унапред одређена улога „парије“. Улогу ће оправдати НАТО – покретањем герилског рата који је вероватно да ће се прелити и у саму Русију.
Уместо тога, Путин је збунио ратоборне тражећи договор са Вашингтоном и ЕУ, повлачењем руских трупа са украјинске границе и позивајући етничке Русе у источној Украјини да напусте провокативни референдум. Становници руског говорног подручја и двојезични људи – трећина становништва Украјине – већ дуго траже демократску федерацију која одражава етничку разноликост земље и која је аутономна од Кијева и независна од Москве. Већина нису ни „сепаратисти“ нити „побуњеници“, како их западни медији називају, већ грађани који желе да безбедно живе у својој домовини.
Као рушевине у Ираку и Авганистану, Украјина је претворена у „ЦИА тематски парк“ – у Кијев је отишао лично директор ЦИА Џон Бренан, са десетинама „специјалних јединица“ из ЦИА и ФБИ који постављају „безбедносне структуре“ за надгледање „дивљака“ и нападају на оне који су се супротстављали пучу у фебруара. Погледајте видео записе, прочитајте извештаје очевидаца масакра у Одеси овог месеца. Аутобусима довожени фашистички разбојници запалили су седиште синдиката, убивши 41 људи заробљених унутра. Полиција је стајала по страни.
Лекар је описао како покушава да спасе људе: „Али, био сам заустављен од стране проукрајинских нацистичких радикала. Један од њих ме је грубо одгурнуо, обећавши да ће мене и остале Јевреје Одесе задесити иста судбина. То шта се догодила јуче одвијало се током фашистичке окупације у мом граду у Другом светском рату. Питам – зашто цео свет ћути?“
Украјинци којима говоре руски боре се за опстанак. Када је Путин најавио повлачење руских трупа са границе, секретар за одбрану кијевске хунте, Андреј Паруби – један од оснивача фашистичке партије Свобода – хвалио се да ће напади на „побуњенике“ бити настављени. У орвеловском стилу, пропаганда на Западу је обрнута. У Москви „покушавају да организују сукобе и провокације“, према Вилијаму Хејгу. Његов цинизам поклапа се са Обаминим гротескним честиткама пучистима и његове „невероватне“ уздржаност након масакра у Одеси. Хунта, каже Обама, „прописно је изабрана“. Као што је Хенри Кисинџер једном рекао: „Није питање шта је истина, већ оно што се сматра да може бити истинито.“
У америчким медијима злочин у Одеси описан је као „мрачан чин“ и „трагедија“, у којој су „националисти“ (неонацисти) напали „сепаратисте“ (људи који су прикупљали потписе за референдум о федералној Украјини). Мардоков „Волстрит џорнал“ проклиње жртве – „смртоносни пожар у Украјини вероватно је изазван од побуњеника, каже Влада“. Пропаганда у Немачкој је била чист хладни рат, са „Франкфуртер алгемајне цајтунгом“ који упозорава своје читаоце да Русија води „необјављени рат“. За Немце, то је дирљива иронија да Путин представља јединог лидера који осуђује успон фашизма у Европи 21. века.
Популарна истина јесте да се „свет променио“ након 11. септембра. Али шта се променило? Према великом истраживачу Данијелу Елсбергу, тихи државни удар до кога је дошло у Вашингтону и осиони милитаризам који сада диктира правила. Пентагон тренутно ради „специјалне операције“ – тајни рат – у 124 земље. Код куће, расте сиромаштво и губитак слободе. Последице су историјске: стални рат државе. Додајте ризик од нуклеарног рата, а питање је: зашто ми толеришемо ово?
Џон Пилџер је аустралијски и европски ратни репортер, аутор бројних документарних филмова и књига о рату у Вијетнаму и Камбоџи
Џон Пилџер
Превод: А. Ж.
Извор: Гардијан, 13. 5. 2014/Стање Ствари
